Davno je bilo, nećete se verovatno toga setiti, kad je tzv. PPV Aleksandar Vučić pisao autorski tekst za „Danas“. Toliko davno da ni ovo PPV možda više ne možete da dešifrujete, a bio je to akronim od „prvi potpredsednik Vlade“ kako se Vučića naširoko i važno zvalo pošto je premijerskom funkcijom potkupio Dačića.
Elem, u tom je tekstu Vučić pisao da su „Srbi“ prespavali pad Berlinskog zida kao da su devedesetih na vlasti bili neki kolektivni „Srbi“, a ne njegov i Dačićev šef. Nešto kasnije je za Dojče vele rekao da hoće Vladu uštimanu kao tim Bajerna. Često smo tih dana slušali kako Srbiju valja urediti po uputama Maska Vebera.
Tamo negde do ulaska na Andrićev venac, Vučića je popustila protestantska faza, ali je u nastupima zadržavao reference na Nemačku. Bilo je samohvale da je u Berlinu odbio šniclu jer mu nije do ždranja kad se bori za Srbiju, bilo je ono da Angelu Merkel može da zove u svako doba dana i noći, ne reče da li na fiksni ili mobilni.
Ima nešto do toga što je Nemačka najveća i najmoćnija zemlja Evrope, pa je em promućurno vezivati se za takvu lokomotivu, em predsednikovom apetitu – kad se apetit povrati od teških zadataka – ništa manje od najvećeg nije dovoljno.
Tek, da ste pali s Marsa i o Nemačkoj saznavali samo kroz obraćanja predsednika, naslušali biste se superlativa i stereotipa, kao da vam govori Bata Stojković iz „Ko to tamo peva“. Iz poznatih i vrlo opravdanih razloga u Srbiji nikad nije bilo previše germanofila, ali je opšte uverenje da se „tamo u Nemačkoj zna neki red“, da se radi i zaradi, i da je golf dvojka neuništiva mašina.
I tako sve do početka rata u Ukrajini. Evo gde već skoro devet meseci beogradska bulevarska štampa ubeđuje narod da Nemci masovno nose porodičnu srebrninu u zalagaonice i jedu valjda samo klot supu od krompira, a suncokretovo ulje nabavljaju ispod ruke, ako uopšte imaju da ga plate.
Lično je predsednik, kao da je magacioner Lidla iz Koblenca, neki dan na Pinku ispričao da je ulje u Nemačkoj triput skuplje nego u Srbiji (što nije tačno), a da je hleb tri do pet puta skuplji (što je mešanje baba i žaba, Nemci nemaju subvencionisani hleb).
Na stranu sad očigledno, ako se to uopšte može skloniti u stranu, naime, da Nemac zarađuje pešes puta više od Srbina u proseku. Ovde mi je zanimljiva upotrebna vrednost „propasti“ Nemačke u propagandne svrhe.
Šta pisac hoće da nam kaže? Ako se Švabe – da, one iste iz stereotipa, vredne, disciplinovane i imućne – otimaju za toalet-papir i drhću u hladnim stanovima, onda ti, publiko i narode, nemoj mnogo da kukaš što je inflacija mučki udarila na provijant pa je ionako sumnjivo tanka potrošačka korpa postala još tanja. Vidiš kakva je kriza u Nemačkoj, nama je još i dobro!
Ljuto se varate ako mislite da u priču o skapavanju Nemaca niko ne može da poveruje. Mnogo su kojeg od nas gastarbajtera već familija i prijatelji iz matice upitali kako se jadni snalazimo i da li su nemački gradovi opusteli kao distopijski distrikti iz „Igara gladi“. Hiljadu puta ponovljena laž… znate već, i ta se propagandna fora pripisuje jednom Nemcu.
Pa, kako je u toj Nemačkoj? Sve je poskupelo, nekretnine već odavno, sada i režije, gorivo i hrana. Milioni ljudi u strašno raslojenom društvu zavisiće od pomoći države. Gunđa se zbog sankcija Rusiji, uvukao se strah od budućnosti. Ali, isto kao što nikad nije bilo tačno da u Nemačkoj teku med i mleko, tako nije tačno ni da sada prete glad i kuga.
Ako stvarno zagusti, možda će neki nemački političar reći: „Ma ćuti, vidi kako je jadnim Srbima. Njima predsednik na televiziji diktira cene iz Lidla, pa ni to ne može da ubode kako treba.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.