Službeni glasnici

Neki dan je jedna PR kancelarija prosledila medijima saopštenje da se Jelena Trivan povlači sa mesta direktorke Službenog glasnika. Čitalac dužeg pamćenja setiće se te gospođe kao portparolke Demokratske stranke i desne ruke Borisa Tadića.

Ali bilo je to u nekom davnom životu, pre nego što je J. Trivan morala da preživi na tzv. slobodnom tržištu, gde se ne broje partijske knjižice već samo krv, suze i znoj, a pomogao je kanda i doktorat iz bibliotekarstva, kao i spoznaja da Vučić i SNS vode politiku za koju se Trivan oduvek zalagala.

Jednom je trač-magazinu Trivan poverila da je prijatelji zovu ratrak, jer se bori da bude najbolja u svemu što radi. Ratrak je ona velika grtalica za sneg što glača piste za skijanje.

Naoružana borbenim duhom i doktoratom iz bibliotekarstva, Trivan je poput ratraka dogurala do direktorke Službenog glasnika, razgrnula do mesta šefice Upravnog odbora filmskog centra Srbije, i izglačala pistu do fotelje direktorke Telekoma Srpske. Sve to – odjednom.

Priča sasvim svakodnevna, zar nije tezgarenje na više mesta poznato mnogo kojem čoveku u Srbiji i Republici Srpskoj?

Slučaj je hteo da sam, ima tome više od tri godine, pogledao malo doktorat gospođe Trivan sa Filološkog fakulteta u Beogradu. Bila je to hrestomatija prepisanih radova desetina autora, celih članaka sa Vikipedije i iz jedne knjige Boška Obradovića o narodnim običajima.

Trivan je protrčala kroz master i doktorske studije za tri godine, položivši sa desetkom jedanaest predmeta – kod iste profesorke-dekanke. Kod koje je pisala sve naučne radove. I odbranila plagiranu tezu.

Pogođena mojim otkrićem, Trivan je presavila tabak i odlučila da se zajedno otisnemo bespućima srpskog pravosuđa i to putovanje još traje. Na jednom ročištu je ispričala da je kao samohrana majka bila devastirana mojim tekstom i da takav udarac na njeno poštenje nikad nije doživela.

Da ni ratrak nije od kamena vidimo ponovo ovih dana kad je Trivan rešila da batali Službeni glasnik i da ostane na samo dva javnosti poznata posla, pa šta joj život da.
Ponešto bi o takvim mukama mogao znati i Mladen Šarčević, za kojeg je netom obznanjeno da će naslediti fotelju u Glasniku.

Čitaocu nije potrebno tako dugo pamćenje da se Šarčevića seti kao Vučićevog ministra obrazovanja.

Ako dobro brojim, to će biti četvrto zaduženje ovom čoveku od šezdeset i šest leta koji bi komotno mogao u penziju. Jer, osim što vodi privatne škole i savetuje predsednika po pitanju obrazovanja, Šarčević se „bacio na poljoprivredu“, kako je rekao, to jest sadio je voćnjak na porodičnom imanju.

Pošto smo fini, hajde da mu ovo poslednje računamo u hobi.

Jedan drugi slučaj je hteo da sam, ima tome pet godina, sa kolegama iz BIRN-a čačkao kako je nemački izdavač „Klet“ zavladao tržištem udžbenika u Srbiji. Tu se ispostavilo da je Šarčević kao ministar promenio zakon baš kako je odgovaralo „Kletu“ i išao na promocije njihovih knjiga.

Zli jezici bi svašta rekli, ali ovaj kolumnista bi rekao da rotacija na čelu Službenog glasnika govori samo dobre stvari o Srbiji.

Recimo to da se oslanja na proverene kadrove, da se trud i odanost cene. Ili da je ovo zemlja mogućnosti, u kojoj, uprkos verovatnoći, i samohrane majke i penzioneri mogu živeti Serbian Dream ako su dovoljno prilježni.

Takođe i da država nije veverica pa da Službeni glasnik poveri neslužbenim licima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.