Stoti srpski partijski ustanak

Ishod tog valjda stotog srpskog partijskog ustanka isti je kao i svih prethodnih – dobićemo, blago nama, novu stranku! Ona će morati nanovo da skuplja potpise jer je „svoju“ stranku Aleksić onomad „ustupio“ Jeremiću.

Isto kao što je tzv. samostalni poslanik Bulatović svojevremeno „ustupio“ stranku Đilasu, a danas optužuje Đilasa da je tukao psa kad je on, pas, ćapio Bulatovićevog ćurana.

Sve se javne tajne očituju u jeziku, pa to kako govorimo o partijama – Jeremićeva, Đilasova, Tadićeva – otkriva da se stranke tretiraju kao privatna svojina „lidera“. I građani tako raspoznaju stranke što im nije zameriti – u meteorskoj kiši akronima više se ni mi novinari sasvim ne snalazimo.

Zašto bi se iko previše bavio cepanjem jedne marginalne stranke – osim SNS i SPS, sve su marginalne – kad je to već sto puta viđeno? Pa baš zato! Stvar je toliko odomaćena da se na nju samo slegne ramenima premda otkriva štošta o srpskoj političkoj sceni i tome zašto nam je ovako kako je.

Prvo, tzv. „lider“ to jest imalac stranke u Srbiji se ni špahtlom ne odlepljuje iz tapacirunga. Jedini bitan koji se prevario da to napravi (a da je ostao u aktivnoj politici) bio je Tomislav Nikolić i ubrzo su on i njegova struja tako brutalno zgaženi da naš bivši predsednik Toma do danas izbegava Vučića i publicitet, ne bi li familiji sačuvao privilegije koje je prigrabio onomad.

Stvar tu stoji gore nego kod šimpanza. I tamo je alfa-mužjak spreman da krvlju brani tron, ama kad-tad se pojavi neko mlađi, jači, bolje umrežen ili spretniji u intrigama. Stari majmun tada ostane u službi grupe, samo što više nije glavni baja.

Drugo, kao što „lider“ ne bi podneo da izgubi „svoju“ stranku, tako je i retko koji izazivač spreman da podvije rep i ostane u drugom redu. Dovoljno je da ga češće pustite na televiziju i da ga kamera voli – Aleksić je realno lep čovek! – i u stranci će poleteti perje. A onda je cepanje izvesno.

Paradoksalno, to ostale „lidere“ učvršćuje u stavu da nikome ne smeju verovati i da je bolje da pečat i bankovni račun stranke drže u svom ličnom sefu. Pa nije li nedavno Jeremić svom silom predlagao Aleksića za predsedničkog kandidata?

Treće, podela u stranci se naravno predstavlja kao principijelno sučeljavanje, svako će imati tobože ideološke razloge što vuče na svoju stranu, u pitanju su plan i program, Srbija, naša deca i tako dalje. Od tolike principijelnosti posmatraču može da pripadne muka.

Četvrto, razlazi su po pravilu burni, a sveže razvedene frakcije, svaka zbijena iza svog „lidera“, časte jedna drugu masnim uvredama kakve se ne čuju ni od kočijaša. Te izdajnici, te pučisti, te teletabisi, vračarski salonci, odrođeni od naroda, pioni, sluge stranih interesa.

Sočno psovanje ljudi sa kojima se do juče nasmejano poziralo tokom neke kampanje ili „obilaska naroda“ posmatraču otkrivaju da je ta dojučerašnja sloga bila odglumljena. Ili da ima posla sa kolericima koji se naprasno vole i mrze, a hoće da vode državu. Nijedna od dve mogućnosti ne uliva nadu.

Peto, podeljene stranačke glavešine i funkcionerčići često se opredeljuju za ovu ili onu stranu na osnovu ličnih odnosa sa „liderom“ ili izazivačem. Te lične simpatije ili surevnjivosti ostvaruju se na polju javne politike, gde im nije mesto. To vodi pitanju da li ljudi koji se bave politikom uopšte razumeju šta je javni interes.

Šesto, srpska politička scena još iskijava polovičnu demokratičnost Demokratske stranke. Ta je stranka, naime, znala da menja lidere demokratski – ali poraženi su po pravilu kupili pinkle i pravili svoje stranke. Dok su bili vlast pa je svaki mladi lav imao svoju nahiju da vlada, išlo je još nekako. Kad su izgubili vlast, svi su se ostvarili kao stranački „lideri“.

Sedmo, nema tog ideološkog spektra dovoljno širokog da opravda postojanje valjda trideset opozicionih strančica i pokreta. Njihovo dalje množenje doprinosi konfuziji, a politika se svodi na opanjkavanja i međusobice, gde narodu ostaje da bira po tome ko mu je simpatičniji ili ko bolje govori. Ili da ne bira uopšte.

Osmo i poslednje, sitnjenju već izmrcvarene opozicione scene može iskreno da se raduje samo jedan čovek, onaj što stoluje na Andrićevom vencu. Da je u vreme Karađorđa bilo toliko lidera, da su postojali Tviter i konferencije za štampu, sad bi nam Erdogan bio predsednik. Pravi Erdogan, ne ovaj domaći.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.