Svetu se ne može ugoditi i blaženi su oni koji se oslobode potrebe da ugađaju svetu. Pod uslovom da nisu patološki sebičnjaci koji misle samo na svoju guzicu.
U Srbiji gde je javna debata retardirala, gde su reči jeftine i prazne od značenja – svetu se baš ne može ugoditi i, kako god okreneš, ispadneš izdajnik.
Poslanik, advokat i čovek hiljadu zanata Vladimir Đukanović ovih je dana poručio da su svi koji se protive iskopavanju litijuma – veleizdajnici.
Na ovom mestu pohvale za Đukanovića jer je u kratkoj advokatskoj karijeri uspeo da se skući u tri stana na Voždovcu – što je, kako kaže, postigao „crnčenjem“ – ali pored silnih advokatskih obaveza stiže da usputno brine za dobrobit zemlje i lovi izdajnike.
Ko se pak zalaže za iskopavanje litijuma, taj je naravno izdajnik i lobista Rio Tinta, sluga novog svetskog poretka i šta sve ne.
Najvećem riziku se izlažu nesvrstani, oni koji bi da se o stvari priča hladnije glave i sa više činjenica. Takvi će biti proglašeni za kolebljivce i opet izdajnike.
To sve je moguće jer Srbija ima dve paralelne stvarnosti, dve medijsko-političke čaršije, dve garniture smatrača po televizijama i majstora opštih mesta, pa tu stvari lako postanu pitanje života i smrti.
Baš tako, kao „pitanje života i smrti“ mnogo je koji sagovornik iz režimske čaršije označio kopanje litijuma.
Te to je „razvojna šansa“, te možda i najkrupniji korak u svetlu budućnost u koju ionako već koračamo, ali ako budemo kopali litijum bićemo nezaustavljivi, te to je doprinos spasu svetske klime i futurizmu u kojem će svetom leteti automobili na baterije made in Serbia.
Baš tako, kao „pitanje života i smrti“ mnogo je koji sagovornik iz čaršije protivnika vlasti označio kopanje litijuma.
Kod te teme i inače razumni ljudi povilene, akademici se upuštaju u bapske priče o kiselim kišama i trovanju vode sve do Dunava i Crnog mora, a o fantazijama da dolina Jadra može da hrani celu Evropu da i ne pričamo.
Ulog je veliki – nijedan rudnik nije mala stvar jer guta sve oko sebe – a ovde je još veći jer namirisan politički kapital.
Jer, osim dve pomenute čaršije, u Srbiji postoji i treća, možda najveća, ona koja ili ne mari mnogo za opšte stvari ili ne naginje rezolutnim stavovima ili je u misiji preživljavanja pa nema vremena i volje da se bakće politikom ili se svesno izoluje od vesti i garnitura smatrača po televizijama u neizvesnom pokušaju da sačuva nešto zdravog razuma.
Ali, kod teme litijuma, ta treća čaršija se sužava i sve više ljudi se deli u tabore.
Tema je takva da zadire i u biračko telo SNS-a za koje bi vlast najviše volela da sluša balade sa Pinka i Hepija, ode na miting i glasačko mesto, i uživa u opštem napretku.
Režim je opasnost namirisao pre dve godine, zato je i zastao sa kopanjem te lagao da je „stavljena tačka“ iako su svi znali da je to tek zarez.
Vučić je, kaže, „obećao Nemcima“ litijum pa će se toga i držati. Ali mu to ne smeta da tvrdi kako su protivnici litijuma baš nemački plaćenici.
Šizofrenija koja inače vlada, kod pitanja Rio Tinta dignuta je na kub.
Puno razumevanje imam jedino za ljude iz Nedeljica. To je lepo selo, bogato, plodno, sa mnogo dece.
Sada je naruženo jer je pedeset kuća oguljeno do kostiju.
Ako se bude kopalo, od sela neće ostati ništa – sve i da rudnik bude bezbedan kao što Rio Tinto tvrdi, to će ipak biti rudnik, a ne cvetna livada.
Oko kuća će šipčiti hiljadu kamiona dnevno, biće bučno, prašnjavo, nestaće njive i šumice.
Zato, šta god da kažu ili urade ljudi iz Nedeljica – pominju i blokadu pruga – razumem ih. NJima je dogorelo do noktiju.
Njihove komšije, čije je kuće i dedovinu Rio Tinto platio pet ili osam puta više nego što vrede, prihvatile su ponudu jer im je nad glavom visio mač eksproprijacije. Time su primili na sebe i da ih bivše komšije nazivaju „izdajnicima“.
Vlast ne ume da objasni kakav je to kvantni skok rudna renta od par procenata, dok kajmak skida strana kompanija.
Nesposobni da narodu ponude lanac proizvodnje, sve do tih milion električnih automobila godišnje, vlasti nemaju odgovor na pitanje da li je to Srbima namenjeno da budu u jami, dok je hajtek proizvodnja automobila rezervisana za Nemce.
Režimu se ne veruje da će kontrolisati zaštitu životne sredine jer oni kod svojih šema ne kontrolišu ništa, a pogotovo ne tzv. strane investitore. Režimu se ne veruje jer je utvrdio istinu kao fakultativnu kategoriju.
Pa i oko litijuma su lagali da je stavljena tačka!
Protivnicima rudarenja to sve nisu dovoljni argumenti već idu u populizam, izmišljaju kisele kiše i armagedon, traže da se na sto godina zabrani svako kopanje bora i litijuma, da se sahrani rudarstvo kao grana ekonomije i da se živi od organske rajčice.
To kako se nadgornjava o litijumu čini da javna debata dodatno retardira, da reči postanu još jeftinije i još praznije od značenja.
Da sam malo više potpao pod opštu atmosferu, rekao bih da je to veleizdaja.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.