Takav je svet

Tek danas bi tih šezdeset ljudi zajedno zaradilo bogatstvo koje ima Džef Bezos.

Blumberg je objavio novi poredak „centomilijardera“ – to su oni što im se bogatstvo meri u stotinama milijardi.

Izraz je nezgrapan, ali bez brige, još par godina i pričaćemo o bilionerima.

Na novoj rang-listi je gazda Amazona došao do 200 milijardi dolara imetka, tesne dve milijarde više nego što ima drugi dekadentni bogataš Ilon Mask.

Nedavno je Oksfam, organizacija koja se bavi borbom protiv siromaštva, objavio da su najbogatija petorica udvostručila bogatstvo otkako je počela pandemija, kao pravi ratni profiteri.

Zajedno imaju više nego milijarde najsiromašnijih ljudi na ovom svetu.

„Kakav je to svijet?“, pitao je nedavno Aleksandar Stanković u emisiji „Nedjeljom u dva“ (HRT) svog gosta Fabrisa Peruška, prvog čoveka Fortenove koja drži pola Hrvatske.

Ko hoće da vidi kako izgleda koprcanje ribe na suvom, neka pogleda emisiju, ima na Jutjubu.

Peruško je naime dobio bonus od 720.000 evra.

Jedan gledalac – zaposlen u supermarketu Konzum koji pripada Fortenovi – izračunao je da mu trebaju dva radna veka da zaradi Peruškov jedan bonus.

Dakle, kakav je to svet? „Primanja prve osobe ovako velikog sustava u mom primjeru ništa ne odskaču od istih primjera velikih sustava“, počeo je Peruško odgovor jednom zamenom teza.

„Ovo je posao koji se radi 24 sata dnevno, on zahtijeva određena specifična znanja koja nema puno ljudi.

Ja sam kroz svoje školovanje, kroz svoju karijeru prošao treninge koji su me osposobili da radim to što radim danas“, rekao je on, dodajući da je dete „iz radničke obitelji“.

Pa je još pitao: „Je li sramota zaraditi novac? Ja plaćam poreze.“

Stanković je sa pravom bio razočaran.

Hteo je da unese malo filozofije u emisiju, a milioner preko puta njega nije ni razumeo pitanje.

Kakav je to svet? To je svet u kojem dođeš iz „radničke obitelji“, školuješ se, prođeš „treninge“, osposobiš se, stekneš specifična znanja i radiš 24 sata dnevno pa u jednom danu dobiješ bonus za koji neko mora da radi dva života.

Molim lepo, šta tu nije jasno?

Da se recimo Peruško još više osposobio, da je prošao još više „treninga“, da ima još specifičnija znanja i da radi 72 sata dnevno, možda bi prestigao Bezosa, a pogotovo Maska.

Uvek kad bogati pravdaju svoje bogatstvo padne mi na pamet latinska izreka Suum cuique – svakom svoje, to jest, svakom po zasluzi.

Možda jer su je nacisti olovnim slovima ispisali na ulazu u koncentracioni logor Buhenvald – Jedem das Seine.

Svakom po zasluzi.

Skoro je istovetan cinizam objašnjavati kasirki u dućanu ili raznosaču Amazonovih paketa da to koliko zarađuju odgovara njihovim zaslugama i da im treba šezdeset trajanje ljudske vrste da zarade ono što njihove gazde imaju.

Kakav je to svet? To je svet skrojen da bude takav.

Nema nijednog prirodnog, moralnog pa ni Božijeg zakona po kojem iko ima prava da poseduje toliko više od nekog drugog, koliko god radio, i kakva god imao, kako beše, „specifična znanja“.

Postoje samo ljudski zakoni skrojeni da takav sistem opstaje, u interesu malog broja ljudi, a preko leđa skoro svih.

Milton Fridman je jednom filozofirao o običnoj grafitnoj olovci, tvrdeći da ne postoji čovek koji sam može da je napravi.

Da bi se oborilo drvo za olovku, potrebna je testera, za nju je potrebno gvožđe, grafit za olovku je iskopan na drugom kraju sveta, komadić gume za brisanje opet na trećem kraju sveta.

Niko ne može da napravi ni pišljivu olovku, ali ljudi idu okolo i tvrde da su svojeručno u danu „zaradili“ ono za šta neko podmeće leđa dva radna veka ili da je pošten njihov imetak za koji bi šezdeset besmrtnih ljudi radilo od nastanka ljudskog roda do danas.

Svaki Bezos stoji na glavama Peruška i sličnih, ljudi koji su uvereni da „vrede“ onoliko koliko dobijaju pa slede logiku petla – pogni glavu pred onima iznad, gazi one ispod sebe.

Na vrhu otuđenog globalnog kapitalizma su ljudi koji tragaju za eliksirom večnog života i, ako treba, mogu da se evakuišu na Mars.

Za njih je ništa da pazare cele društvene mreže, ako ih već nemaju, ili velike medijske korporacije da pravdaju njihovo bogatstvo i lobiraju za još više bogatstva.

Kad se princip gramzivosti spusti do periferije kapitalizma, recimo u naše krajeve, onda ne može izgledati drukčije nego jajarski.

Političar koji sedi u pet upravnih odbora, lokalni kabadahija koji drži tri pumpe, bezvrati sumnjivi biznismen sa nameštenih tendera.

Njihova sirovost je barem iskrenija. Na pitanje „kakav je ovo svet“ sigurno ne bi pričali o specifičnim znanjima i školovanju.

Možda bi rekli da su se „snašli“ u životu.

Takav je svet.

Valja samo onih 99 odsto ljudi mrcvariti, držati na minimumu, ali ipak ne ispod njega da se ne bi pobunili, i svađati ih međusobno do iznemoglosti, deliti na crne i bele, niske i visoke, bradate i ćosave.

Da imaju čime da se zabave u takvome svetu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.