Takmičenje klovnova

Čitalac je čuo da je predsednik Argentine postao Havijer Milei, čovek bujnih zulufa kojeg pristalice od milošte zovu „El loco“.

Milei sebe zove „anarho-kapitalistom“ i stručnjakom za tantrički seks, obećava da će ukinuti ministarstva jer je država „zločin“, ali da će ta ista država pod njime zabraniti abortus.

U kampanji je računao da će se društvenim mrežama širiti isečci njegovih bizarnih nastupa, i da će to biti dovoljno za pobedu nad peronistima koji su doveli zemlju do propasti.

Novi predsednik popularnost ima da zahvali senzacionalizmu medija. Godinama su ga zvali u goste da psuje političku kastu, „levičarska govna“, da proklinje papu jer je „komunista“, da vodi krstaški kulturni rat – nešto kao Miroljub Petrović u Srbiji.

U Mileijev „demokratski legitimitet“ nema nikakve sumnje – u drugom krugu izbora je rasturio protivkandidata.

Ali, kakav je to sistem u kojem „legitimitet“ zadobija tip prema kojem Donald Tramp izgleda kao bečki akademik na novogodišnjem koncertu filharmonije?

Odmah ću vam reći, pa posle pojasniti: To je kurtonski sistem. Kao i kurton, bio je možda dobar pa se istrošio i sada je neupotrebljiv.

U starogrčkoj varijanti, demokratija je bila rezervisana za domaćeg muškarca i živela je na trgovima. Ali, da bi zaslužila svoje ime, demokratija mora da bude inkluzivna, to jest, da odluke donose svi kojih se te odluke tiču.

Sa modernom državom, to znači da milioni građana imaju pravo glasa, a to nužno vodi predstavničkoj demokratiji kakvu imamo danas. Pošto nemamo robove i ne možemo svi po cele dane da debatujemo i odlučujemo o svemu, onda suverenost delegiramo izabranim političarima.

Ima teoretičara koji kažu da takva delegirana demokratija više i nije demokratija. To jest, da se „vladavina naroda“ izmeće u vladavinu odnarođene političke kaste.

Čak i da to zanemarimo, ostaje drugi problem. U ovakvoj demokratiji deset idiota može da preglasa devet pametnih ljudi. Ili, deset rđavo informisanih, propagandom omađijanih, kupljenih ili zastrašenih ljudi može preglasati devet informisanih i angažovanih građana.

Na taj narod se ne može ljutiti niti izmisliti „bolji narod“. Narod ima pravo da glasa kako hoće, pa makar to bilo za litar ulja i kilo brašna.

Ako ste primetili sličnosti sa situacijom u Srbiji, imate vrlo oštro oko.

Nije li ideja oduvek bila utopistička? Da bi uspela, potreban je birač od integriteta, politički obrazovano i svesno biće koje uz to ima vremena i volje da prati politička zbivanja. Preduslov je izvesno blagostanje koje tog birača čini nepotkupljivim i oslobađa ga egzistencijalnih briga, ostavljajući mu vremena da se politikom uopšte bavi.

Potrebna su i fer sredstva masovnog opštenja (tzv. mediji) da bez jurnjave za senzacijom i šlihtanja vlastima organizuju javnu debatu.

Na sve više mesta i sve češće se ispostavlja da to nije moguće. Ako i jeste, onda u dubokoj teoriji. U praksi se ne dešava.

Tu u igru ulazi klovn poput Havijera Mileia da gvozdenom metlom počisti ne-klovnove koji su doveli zemlju do rekordne inflacije i potpunog sunovrata. Tako od svog oružja gine politička kasta koja je decenijama računala upravo na zatupljenog birača i pristrasne medije.

U idealnom slučaju (kojeg, rekli smo, nema), u predstavničkoj demokratiji paralelno teku dve šine. Na jednoj je politički sadržaj koji se nudi, na drugoj je taktika kako te iste građane ubediti u svoju politiku.

Šine odavno nisu paralelne. Vozi se samo jednom, ovom propagandnom, dok se šina sa sadržajem politike toliko odvojila da smo je izgubili iz vida i ne znamo da li uopšte još postoji.

Suočen sa propašću koju donosi etablirana politička kasta, narod sve češće bira one koje mejnstrim zove „populistima“. To su ljudi koji su shvatili da je jedino bitno privući glasača, kako god. Ekstremizmom, nemogućim idejama, uz vic, psovku, galamu, svejedno. To se dešava i u najboljim „demokratijama“.

U državama poput Srbije – koje nikad nisu bile baš demokratske, ali vladajuća kasta ima interes da održava demokratsku fasadu – to ide malo drukčije.

Vlasti na kratkom povocu drže većinu glasila i dobar deo birača, ispunjavajući prostor sobom i svojom propagandom, bivajući u isto vreme i klovn i ne-klovn, glumeći autsajdera i večnu opoziciju koja se još bori protiv „sistema“.

I vlast kuka, na sav glas, kad se njenom populizmu suprotstavi opozicioni. Kad se jave oni što bi u rat za Kosovo, što bi navodno pohapsili korumpirane političare i mafijaše (a nisu dok su bili na vlasti), što bi zabranili rudarstvo na sto godina… pa to je klovnovski, kaže režim.

Zato se toga i plaši. Jer zna kako se u ovom kurtonu od sistema jedino smenjuje odnarođena vlast.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.