Televisa presenta

„Vrhunci“ u neprekidnom nizu nisu nikakvi vrhunci nego bol i davež koji isisavaju energiju. Nekad bi na miru da popiješ kafu ili popričaš sa nekim, ali ne ide kad te stalno goni uzbuđenje.

Da uzbuđenje valja dozirati, te do vrhunca dolaziti polako i retko, zna čitava industrija zabave i PR-a. Netfliksove serije imaju „finala“, NBA liga ima dugu sezonu pa tek onda plej-of, Ajfon jednom godišnje predstavlja novi model.

U Srbiji je to svetsko znanje stavljeno na probu jer su vrhunci celodnevni, a publika se hoće dovesti u stanje neprestane uzbuđenosti i pripravnosti, zagarantovanog visokog pritiska i redovne upotrebe bensedina.

Od razumnih spin-doktora biste očekivali da proizvode napade svetskih moćnika na nesalomivog predsednika možda jednom u jesen i jednom u proleće, da ustaše i šiptari udaraju kvartalno, a da atentati dolaze jednom u par godina. Više od toga bilo bi previše, mislili biste vi, uostalom kako je prošao dečak koji je stalno vikao „vuk, vuk“? Kako biste samo bili naivni!

Koliko prošle srede je predsednik na tabli nacrtao, da narod razume, to koliko je teško, ali kako se bori. Ni nedelju dana kasnije odbrusio je uštašama jer su mu zabranili da „privatno“ ode u Jasenovac. NJemu je, kaže, bitniji Jasenovac od brčkanja u Rovinju, što implicira da ima petokolonaša kojima je obrnuto.

Između dva nastupa pao je nekakav avion sa 11,5 tona oružja koje valjaju naprednjački tajkuni, okolnosti su vrlo mutne, ali cenjena publika ne sme dozvoliti da joj ta sitnica skreće pažnju sa natčovečne borbe predsednika za više ciljeve.

Letnja najezda ustaša mobilisala je prve naprednjačke redove, Vulin je pretio, Pink je okupio all star ekipu u sastavu Sarapa, Vučićević, Bokan, Bilbija, Krstić, Šešelj (smeju li ti ljudi na godišnji odmor uopšte, idu li po smenama ili kako?), predsednik je na Instagramu (!) poručio Hrvatima da „samo rade svoj posao“, što je parafraza rečenice koju je navodno Vukašin Jasenovački rekao ustaškom koljaču.

Za one sa jeftinijim kartama, Vučić i Srbija stalno su pod srbosjekom i samo naporom i umešnošću prvog među nama izbegavaju se veće katastrofe. U poređenju sa tim zar je ikakva žrtva uključiti televiziju i pratiti sudbinu glavnog junaka?

Za one sa još jeftinijim kartama, Vučić je silno želeo da mu zabrane odlazak u Jasenovac, pa je pokušavao da se tamo ušunja „privatno“ i fotka za Instagram, znajući da tako ne biva. Hrvatske vlasti, koje nisu lišene nestašluka i ustašluka, prema drami u Srbiji izgledale su kao hor bečkih dečaka.

Naravno da se ne radi o senima pobijenih Srba, o zločinu i opomeni. Oni su potrebni samo kao rekvizit u sapunici gde svaka epizoda nosi čudesne obrte i traži budnost publike.

Neutvrđeni broj baba krši prste pred malim ekranima, kao nekad kad je kretala „Esmeralda“ pa je pisalo „Televisa presenta“. Ostali, umorni od svršavanja, možda su upamtili da nam ustaše i belosvetski ološ rade o glavi i da nas Vučić od toga brani, drugi su ritualno negodovali na Tviteru i u onim medijima gde se to može, treći su digli ruke od svega.

To je režiser baš tako i zamislio jer tzv. javno mnjenje (mada je i javnosti i mnjenja sve manje) podeljeno na trećine taman mu odgovara: jedna njegova, druga protiv, ali raštrkana, treća u rezignaciji – to je formula za večnu vlast i zgrtanje milijardi evra. Recimo preko naprednjačkih tajkuna što švercuju oružje.

U to ime je i televizijska sapunica večna, pred njom uzmiče i letnja novinarska rupa. Srećom po one koji su imali novca i drskosti da otputuje negde i osole dupe (možda baš u prokazani Rovinj!) – par propuštenih epizoda nije ništa, uvek možete da ukačite fabulu kasnije.