„Teroristi“, „heroji“, „Srbi“

„Vrat“ je nešto neutralno, „šija“ zvuči manje vredno. Kažemo da nas „boli vrat“, ali „zavrnuću ti šiju“. U jeziku se sve otkriva.

Zato me plaši kako pričamo o krvavom obračunu u Banjskoj. A kad mene plaši, ne mogu ni da zamislim kako je ljudima na Kosovu koji su i pre ovoga nosali glavu u torbi.

Kurti kaže „teroristi“, kaže „srpski zeleni ljudi“, aludirajući na „ruske zelene ljude“ koji su onomad tiho zauzeli Krim. Mora da se silno razočarao kad među ubijenim i ranjenim napadačima nije našao nikog iz Beograda ili barem kakvog Vagnerovca.

To što su se na oružje digli lokalni mladi Srbi za Kurtija izgleda preteće autentično. NJegovoj ulozi „malog Zelenskog“ bi više odgovaralo da raskrinka „srpsku specijalnu vojnu operaciju“.

Kosovski mediji i lobisti spremno prihvataju priču o „teroristima“. Taj šprahregelung opasno liči na propisanu terminologiju Miloševićeve propagande iz devedesetih – „šiptarski teroristi“, „NATO soldateska“, „petokolonaši“.

Kurti bi da bude mali Zelenski, ali je u stvari mali Sloba. Forsirao je duge cevi na severu Kosova, šikanirao narod, odbijao bilo kakav ustupak, sve dok neki – očajni, naivni, ludi, nasamareni ili sve to odjednom – nisu uzeli puške.

U imitaciji srpskog režima devedesetih, jedino je pitanje da li će Kurti sada dobiti i „srpski UČK“. Evo nas opet kod jezika – svako ko je nekome „terorista“, nekom drugom je „borac za slobodu“. To Milošević nije razumeo, a ni Kurti ne razume.

Za Vučića su pak stradali naprosto „Srbi“. Ako se može naći crvena nit njegovog „obraćanja“ – zastrašujućeg, jer je delovalo da nema pojma ni o čemu – to je da je prilično konkretnu grupu naoružanih ljudi koji su napravili sačekušu kod Banjske nazivao samo „Srbima“.

Ti „Srbi“ su, primećuje predsednik, naneli štetu i Srbima i državi, ali to neće sprečiti njega, Vučića, da ih uzme pod toplo krilo srpstva. Neko bi mogao pomisliti da je zaseda u kojoj je ubijen albanski policajac – i on valjda ima porodicu i hteo je da joj se vrati – nekako „srpska stvar“.

Vučić je uhvaćen u raskoraku. Izgleda da se on i njegovi pajaci iz Srpske liste više ništa ne pitaju. Proglasio je dan žalosti. Cinici bi rekli da je tako odložio fudbalski derbi gde bi na stadionu moglo da se čuje svašta. U odsustvu zvanične linije, tabloidi prave naslovne strane refleksno i po navici – za sve je kriv oberšiptar Kurti.

Naprednjaci su uzdržani jer im nije dojavljeno zvanično mišljenje, pa po društvenim mrežama dele sliku Vučića uz natpis „Srbija je uz tebe“. Kao da je prvi među nama herojski poginuo, a ne da su ginuli ljudi koji su proizvod i Vučićeve i Kurtijeve i međunarodne politike.

Dopuštajući osvedočenim kriminalcima da gospodare Severom, Vučić je „srpskom narodu na Kosmetu“ vazda poručivao da neće dozvoliti novi pogrom, da je vojska – nikad jača i modernija – zapeta kao praćka. Može biti da su mu neki poverovali pa očekivali da se „vojska na Kosovo vrati“ kad krene puškaranje. Ako su verovali Vučiću, baš su bili naivni.

LJudi sa Severa kažu da vlada atmosfera napetog pogreba. Da neki mladići psuju sebi u bradu što i oni nisu uzeli puške. Da su ljudi koji su pravili sačekušu za kosovsku policiju već proglašeni za „heroje“ i „stradalnike“. Tamo se niko neće odreći svojih.

U tom osećaju će ih osnažiti velikosalonski Srbi. Za reč se javila jedna od njihovih primadona Miloš Ković. Kaže, neko mora da snosi odgovornost za „pogibiju mladih ljudi“.

Jednom prilikom je Ković otkrio da ne može prežaliti što devedesetih nije išao u rat, pa to pokušava da nadoknadi smatranjima. Drugom prilikom je Srbe na Kosovu sokolio da poginu „za svoju decu, svoju porodicu, svoju zemlju“, pa da čisti idu pred „lice svojih predaka ili Gospoda“. Ković i dalje nije u stanju da pogine, ubeđen da je za „srpsku stvar“ najkorisniji u dubokoj pozadini Kruga Dvojke.

Tzv. međunarodna zajednica je postojano gledala kako se sprema katastrofa. Zbog nekih difuznih strahova od „otvaranja Pandorine kutije“, nikad nisu podržali logiku „razgraničenja“. Politički problem – čije je Kosovo – kompresovan je na manji prostor i pitanje čiji je Sever Kosova. Zakoni fizike nalažu da mora pući u tom ekspres-loncu bez ventila.

O pozadini događaja sa Severa imamo više pitanja nego odgovora. Koliko je unapred znao Beograd, a koliko Priština? Kako su „opkoljena“ naoružana lica samo išetala iz kruga manastira? Da li je Radoičić vodio napad glumeći Prigožina, a onda ranjen zbrinut u Novom Pazaru? I šta će sada biti sa njim?

Ne možemo računati da će ta pitanja biti razjašnjena jer su postala predmet agendi. Ali, stvar je toliko moćna da ovde ne igraju činjenice nego osećanja.

Plaši me, kažem, kako se priča o krvavom obračunu u Banjskoj jer se u jeziku sve otkriva. „Teroristi“, „zeleni ljudi“, „Srbi“, „heroji“, „stradalnici“, to je previše suprotstavljenih reči da se opiše ista stvar. Toliki raskorak je jedino garancija za još krvi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.