Tihi kraj glasne epizode

Istorija – zapisana povest – nije fer. Ko zna koliko je većih i krvavijih obračuna bilo o kojima nije ostalo ni slovce pa se ne znaju ni imena ostavljenih u prašini.

O Vajatu Erpu je pak napisano brdo knjiga, neke podeblje posvećene su samo životu njegove ljubavnice.

Drugde istorija milione života, čitava ljudska postojanja, cela plemena ili civilizacije, svede na jedan pasus.

Toga sam se setio ovih dana kad se brutalno i slikovito ukida ostatak iluzije da je Kosovo deo Srbije. Ili da je reč o podeljenom Kosovu, gde se Srbi pitaju severno od Ibra.

Šta će o tome pisati u nekom udžbeniku sto godina kasnije? Poslednji deo duge povesti Srba i Albanaca na Kosovu svešće se na dekadu represije, jedan rat, jedno bombardovanje, nekih dvanaest godina održavanja statusa kvo…

I, konačno, dvanaest godina tokom kojih je država Srbija proterana sa Kosova i nezavisnost zaokružena. Možda će pisati da se to desilo za vakta Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija. Možda će ta dvojica biti samo fusnota.

Kakav nesklad sa dramom koju danas žive kosovski Srbi! Oni su meta mekog etničkog čišćenja i potpuno sami.

U istoriji Sonja Biserko i Nenad Čanak neće biti ni fusnote, naravno, ali kako danas podlo deluje kad idu (u čije ime?) da kobajagi mole Kurtija da ne dozvoli zlim vlastima u Beogradu da rasele kosovske Srbe. Kao da on, Kurti, ne radi sve kako bi ovi spakovali kofere.

Prištinska televizija držala je „debatnu“ emisiju nasred šetališta u Severnoj Mitrovici, što je čisto zapišavanje teritorije. Za razliku od Beograda gde to – ipak – može, u Prištini nije moguće postojanje bitno različitih glasova. Kosovsko-albanski pandani Sonje Biserko i Nenada Čanka mogli bi samo da vise sa bandere.

Kažem, mi smo ovo vreme živeli, pa je stvar delovala veliko, neprolazno i sudbinski važno. Koliko je samo televizijskih minuta i novinske hartije otišlo na priče o Kosovu gde su govornici godinama utvrđivali konsenzus da je „Kosovo srce Srbije“. To, vidimo, nije vredelo pišljiva boba.

Sada, kad se stvar svršava, kad se gase ostaci države i na severu Kosova, kad se dugim cevima šikaniraju Srbi, kad se po nahođenju hapse i presreću, kad je samo pitanje dana kad će se zatvoriti i škole i bolnice… sve deluje tiho.

Istorija, razume se, neće imati mesta za tolike fusnote pa neka ovde ostane zapisano šta su radili prvaci beogradskog režima dok se brutalno i slikovito ukida poslednji ostatak iluzije da je Kosovo deo Srbije.

Vučević, Dačić i Šešelj su proždirali vola sa ražnja na „proslavi“ takozvane televizije Informer u selu Rosići, dok je urednik televizije i jedan od prvoboraca praznoslovnog „nedavanja Kosova“ komandovao muzici da svira „Spremte se, spremte, četnici“.

Šef režima je dočekivao Emanuela Makrona i pazario borbene avione za tri milijarde evra. Gost mu se ljubazno zahvalio što je omogućio da se sprovede sve iz briselskog i ohridskog sporazuma, a to sve znači upravo ono što se dešava na Kosovu.

Nema specijalnih emisija, nema dizanja vojske i mehanizacije, tek poneko saopštenje tzv. nadležnih mesta koja se prenose po službenoj dužnosti.

Ne znam da li Zoran Ćirjaković, gorljiva intelektualna deveruša predsednika, prati vesti ovih dana. I šta će sad sa svojom tezom da je ovakav Vučić – sa sve klikom, zatvorenim medijima i nameštenim tenderima – jedino moguće rešenje za Srbiju zato što je zemlji poput okova nametnut

Kumanovski sporazum. Da se takvom zemljom drukčije i ne može vladati.

Važi li to i dalje sada kad je Vučić, saslužujući pomahnitalom Kurtiju, završio Kosovo? Ili, naprotiv, Srbiju čeka još manje demokratije, slobode i pravde jer neće biti teme Kosova da se na njoj vežba „sabornost“?

Šta je Srbija – država, građani, narod, kako hoćete – dobila od te Vučićeve politike? Šta su dobili kosovski Srbi? Jer, znamo šta je dobio Vučić i šta su dobili zapadni partneri koji su mama i tata kosovske nezavisnosti.

Ali, Vučić i Kurti su samo početak kraja istorijske epizode u kojoj je sve bilo naopako.

Dešavalo se mnogo puta u povesti da narodi ne mogu da se slože i žive zajedno već čine jedni drugima neopisiva zla, bivaju na smenu ili istovremeno dželati i žrtve, već koliku ko ima toljagu u datom trenutku.

Možda će, mada sumnjam, u istoriji biti mesta za pasus o tome kako beogradska čaršija – politička, akademska, medijska – decenijama nije uspela da definiše šta na Kosovu hoće, pod uslovom da to bude iole ostvarivo. Već je samo jalovo definisala šta neće.

Čak nije bilo petlje da se kaže – toga sam se setio zbog Biserko i Čanka, eto neke koristi od njih – da će država Srbija pomoći građanima Srbije da se sklone odande gde im je namenjen geto. Ako hoće, naravno.

Umesto toga, njima je zvanično poručeno da drže položaj, budu i dalje upotrebni živalj na ognjištu, pa dokle izdrže. Sve u ime iluzije koja se na veštačkom disanju može držati još godinama premda je već razbijena.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.