Tko stanuje, vrijedi

Pa još ako je tzv. mali čovek mlad, na pleća mu se natovara budućnost nacije, treba da širi porodicu, da rinta četrdeset godina za prosečnu platu ili manje od toga – kako on da stekne svoja štosekaže četiri zida?

Ozbiljno pitam, ako nemate tatu vlasnika lanca hotela, a imate obraza da ne uđete u više ešalone partije, bratije i mafije – kako da kupite stan u Srbiji? Ma, šta da kupite, kako da platite kiriju?

Zvanični podaci kažu da prosečan kvadrat u Beogradu košta dva soma evra, a „prosečan“ znači od Labudovog brda do Besnog Foka.

Ne zaostaje daleko ni Novi Sad, eno gde u mom Požarevcu – u novoniklim ružnim zgradama od kojih mesta nema ni za parking-mesto, a kamoli drvo – kvadrat ne može da se nađe ispod hiljadu evra.

Pun je internet oglasa sa kojima se ljudi od muke sprdaju, izdaju se ćumezi i podrumske garsonjere za po trista ili četiristo evra mesečno.

To mi vraća sećanje na studentske dane kad sam jednog gazdu pitao može li malo da spusti cenu s obzirom da nema ni sudoperu, nego posuđe treba prati u kadi. „Mogu da smanjim, ali nema potrebe. Izdaću i ovako“, rekao je.

Moje pokojne dede, šofer i mašinbravar, dobili su stanove nekad eto tako, jer takvo je vreme bilo.

Ama i na trulom Zapadu je nekad radnik – taj mali čovek koji danas nepogrešivo glasa za Marin Lepen ili Alternativu za Nemačku jer su ga drugi izdali (a i ovi će, ako dobiju priliku) – mogao da priušti krov nad glavom. Danas može da ga sanja.

Decenije divljačkog kapitalizma – u Srbiji pride i razularene građevinske bande – podsećaju na čuvenu Grunfovu parolu: „Tko leti, vrijedi. Tko ne leti, ne vrijedi.“ Danas tko stanuje, vrijedi.

I tako naš mali čovek, onaj što na vreme plaća režije i porez, od kršenja zakona ima eventualno kaznu za pogrešno parkiranje, može samo da se dobro počeška po glavi.

Tri mu prosečne beogradske plate trebaju da kupi jedan prosečni beogradski kvadrat. Kad mu bankarski zelenaši odvale kamatu, onda mu treba četiri ili pet prosečnih plata za kvadrat.

Digitron kaže – otplatiće nikad. Ili će, možda, da se upusti u hazardersko celoživotno odricanje kako bi jednog dana imao nešto da ostavi deci.

Možda će mu jednom doći izvršitelji jer je kasnio sa ratom i prodati stan ispod cene svojim ortacima, kao što se u Srbiji naveliko radi.

Nije da to nismo već videli, to da se stvari opšte prepuštaju, kako ono beše, nevidljivoj ruci tržišta.

Ta nevidljiva ruka sada je u Beogradu napipala nekoliko hiljada Rusa dubljeg džepa, pa je odvrnula cene na bezobrazno.

Profiteri poretka sve objašnjavaju dogmatski, kao što tvrdi vernik sve može da opravda Božijom voljom – jebiga, takve su cene jer tržište tako kaže.

Tako je sve više sa zdravstvom i školstvom, tako je sa osnovnom prehranom, tako će biti i sa vodom.

Jednog će dana, nemojte imati sumnje, i dispečer policije prvo pitati za broj kreditne kartice. Pa, ako nemaš da platiš, ništa.

Države su položile koplja na polju stanogradnje, i više se time maltene i ne bave. Države poput Srbije su se istalile sa novim graditeljima koje možeš da pitaš za sve osim odakle im prvi milion.

Džentrifikacija je već nesnosna, gradovi su podeljeni na četvrti bogatih i favele. Ako ste pažljivo gledali, videli ste po Beogradu već onoliko „luksuznih naselja“, onih sa obezbeđenjem i batlerima, zabranjenih četvrti za sirotinju.

Društva su kažnjena jer su zaboravila na pojam klase pa su dobila fizički razdvojene kaste.

Čitao sam veliko istraživanje iz Nemačke koje je alarmantno – u gradovima su fizički često odvojeni mladi i stari, obrazovani i neobrazovani, posebno bogati i siromašni.

To odsustvo dodira tinja kao plinska ringla, kad zaboraviš da isključiš gas.

Ne razumem se u „mehure nekretnina“, ne znam kada naduvano tržište puca kao što je već puklo pre petnaestak godina u SAD. Ali mi se čini da se mehur nepravde toliko naduvao da samo neko treba da ga bocne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.