Triptih o truljenju

Da se razumemo, ne funkcionišu sjajno, ali ipak. Možda ćete čekati na termin kod lekara, ali i dalje postoji lekar. Neki od njih su stvarno dobri. Neki izvode čuda i spašavaju živote.

Ili, kad odvrnete česmu, uglavnom izađe voda. Ako ste u Zrenjaninu, ona je žućkasta od arsena. Ponekad je nema, kao ovih dana u Majdanpeku i Gornjem Milanovcu.

Ali, da ne cepidlačimo, voda uglavnom izađe, možda u njoj ima kamenca, ali može da se pije i da se kuva. Ima grejanja i struje, desi se da omanu, ali ih uglavnom ima.

Neki dan je u Valjevskoj ulici na Banovom brdu iz cevi šikljao gejzir. Ona je rekonstruisana pre pet godina, baš zbog bujica. Ali hej, uglavnom iz naših ulica ne šikljaju gejziri.

Ako rupa i ima, one su retko tako duboke da može da se pogine. Još se nije srušio nijedan značajan most. Smeće se odvozi relativno redovno pa nema najezde pacova. Autobus dođe iako možda nije klimatizovan.

S vremena na vreme se toga setim. Pomislim, ipak svuda ima ljudi koji rade svoj posao i znaju šta rade. Možda su već u debeloj manjini, ali nekako još vuku.

Vi i ja ne znamo da organizujemo zdravstveni sistem i vodimo vodovod ni da rekonstruišemo ulice ni da pravimo struju. Ali ima neko ko zna i hoće. I to relativno pouzdano radi, bez obzira što mu je direktor partijski nameštenik i što su dugi prsti na tenderima ovih gore.
A onda pomislim, ti ljudi koji još znaju i hoće – otići će u penziju. I šta onda?

***
Na čelo Instituta za javno zdravlje Vojvodine došla je Milena Tabaković, zubarka. NJu su još kao studentkinju vozači plaćeni narodnim parama vozikali u Beograd na predavanja.

Zubarka je smenila epidemiologa – kažu, jednog od najboljih koje imamo. Onog čoveka, dakle, koji zna i hoće i koji je pouzdano radio svoj posao za narodno zdravlje.

Ali, izgleda, nije hteo da krije da su u novosadskom vodovodu valjkasti crvi. I puf, eto partijske nameštenice na njegovom mestu.
Zubarkina majka, guvernerka Jorgovanka zvana Cica, upravo je dobila povišicu.

U njenoj novoj imovinskoj karti piše da joj je plata porasla na 752.363 dinara mesečno, ali da u banci nema ni cvonjka.

Dakle, spaja kraj s krajem i deli sudbinu naroda. Podvig je to sa 752.363 dinara plate. Da li Cica nosi ručak na posao u plastičnoj kutiji da ne troši po restoranima? Pravi li prženice od starog hleba?

Kako vidimo, ćerka ide majčinim stopama. U najbolje godine dospeva druga generacija kod koje se ne može računati na stid.

Šta to znači za javnu stvar? Da je samo još jedna guzica u još jednoj fotelji, ni po jada.

Za javnu stvar je važnija poruka – valjkasti crvi moraju se zataškati. NJihovo otkrivanje je napad na vlast. Epidemiolog je trebalo da drži jezik za zubima, ali je svoj posao shvatio preozbiljno.

Kažem, kad odvrnete česmu, uglavnom izađe voda. Ali hoćete li biti sigurni da je ispravna kad, poučeni primerom iz Novog Sada, kolebljiviji javni službenici počnu da ćute kad treba da govore?

***
Megatrend je ostao bez dozvole za rad. Izgleda da se gasi ta štamparija diploma od koje je bonvivan Mića Jovanović dugo živeo tako ugodno da mu je glavna briga bila koji koktel da popije kad privatnim avionom stigne u Kan.

To je uvek bila prevara bez prevarenih – Mića je znao šta radi, vlasti su znale šta radi, ali je Mića ortak i finansijer, studenti su znali šta upisuju.

A znali su i poslodavci posle koga zapošljavaju.

I svi mi ostali smo znali sve i nikome ništa. Davno je neko odlučio da su diplome državnih i privatnih univerziteta izjednačene.

Danas Srbija vrvi od megatrendčića. Na jednom takvom je guvernerka Jorgovanka doktorirala sve prepisujući velike delove teze. I nikom ništa.
Odluka da štancanje diploma bude biznis je odluka – protiv države i naroda. Antipatriotizam.

Jer sutra, ma već danas, ovakvi kadrovi preuzeće sve, a neće ostati skoro nikog da radi svoj posao i još zna šta radi.

***
Stvar ima sistem. Truljenje je planirano. Tako se lakše vlada ostacima društva. Dok sve ne pukne po šavovima, a posle nije ni važno – ko jamio, jamio.

Nekad su inženjeri i arhitekte iz Srbije gradili mostove, puteve i kongresne centre po celom nesvrstanom svetu. Danas u Srbiji puteve grade Kinezi, Amerikanci i Turci.

Takva retardacija nije samo moguća, nego se već uveliko dešava zaprepašćujućom brzinom.

Ako se ne zaustavi, možda jednom neće biti ni lekara, ni vode iz česme, ni struje i grejanja. Ostaće samo partijske knjižice i falš-diplome, kao umrlice.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.