Trka u nedavanju

Da bežite od nečega, prestravljeno se osvrćete, vrištite, i tu se dešava malo čudo. Ukućani spontano počinju da vilene i unezvereno trčkaraju, a zapravo da vas – imitiraju.

To je komična gungula, nešto za razbibrigu, ali je i sjajan socijalni eksperiment.

Ljudi hiperventiliraju ne jer za to imaju razlog, već jer im se čini da je to primereno situaciji, to jest, da je blesavo ne paničiti kad već neko oko vas tako ubedljivo paniči. Ako se ne biste pridružili uzbuđenju, bili biste autsajderi, otpadnici.

Isto se dešava na političkoj sceni i u javnosti, čak i onakvoj poput srpske, toliko podeljenoj, ojađenoj i sluđenoj da je pitanje da li zaslužuje da se javnošću zove.

Uzbuđivanje je izvesnije što je tema nabijenija emocijama i tvrdim mišljenjima, te što su ta mišljenja dalja od činjenica. To temu čini politički probitačnom, a nema, evo već dvadeset i kusur godina, probitačnije teme od Kosova.

Čitalac već zna da je u ponedeljak u Briselu bio Dan D (broji li neko koji je to po redu dan odluke?) i da su tamo nešto dogovorili. Temperatura na političkoj sceni te u stalnim televizijskim zasedanjima istih garnitura analitičara i apologeta dostigla je tridesetdevet sa dva.

Ako se čitalac potrudio da se probije kroz prve slojeve uzbuđivanja, doznao je da se nisu baš dogovorili, više se načelno saglasili da jedan papir možda bude okvir za dalje razgovore koji će možda dovesti do nekog sporazuma, a sve to na dugom štapu i pod znakom pitanja.

Pasionirani čitalac zna i ono što ovaj kolumnista, dok dovršava tekst pre nego što Danas ode u štampu, još ne može znati – kako je predsednik Vučić u utorak uveče kroz televizor odbrusio lažovima, mrziteljima i političkim profiterima.

Ali tu, kažem vam iz iskustva, ničeg revolucionarnog ne može biti.

Predsednik se gladijatorski borio u Briselu, ignorišući pred njega postavljeni zapadni provijant u vidu kolačića i limenki koka-kole, e ne bi li kući doneo još tri boda sa teškog gostovanja, još jedno „ne kapitulaciji“, još jednu bočicu Kurtijevih suza.

On sprovodi eksperiment opisan na početku, glumi, snima i režira, računajući da će i svi ostali početi da vilene jer ne žele da budu autsajderi i hoće da se, poput predsednika, ovajde od ove runde uzbuđivanja kao i od svake prethodne.

Ali, ovde je povod za paniku pravi, reći ćete vi, Kosovo kao problem i pitanje zbilja postoji. Tja. Postoji, naravno, ali se tokom godina tema toliko rabila i tanjila da je ostala ljuštura dovoljno dobra za ritualna uzbuđivanja i ništa više.

Srbi na Kosovu imaju gomilu nedaća, uvek barem za jednu više nego Albanci, ali to je za uzbuđivanja zgodno samo kao dekor. Ne vileni se da bi tim ljudima bilo bolje, nego da se u vilenjenju ne zaostane.

Birač iz onih 80 odsto što redovno u anketama kažu da Srbija nikad ne treba da prizna Kosovo mora da je na slatkim mukama. Broj političkih faktora koji lavovski ne daju Kosovo nije bio veći ni 1999. ni 2008. godine, i valja u toj oštroj konkurenciji prokljuviti ko kvalitetnije ne da Kosovo, a ko samo kaže da ne da, a u stvari je dao, daje ili će dati.

Birač koji još veruje u ulazak Srbije u Evropsku uniju, pa je u to ime spreman da da Kosovo (ili da ga da malo, a da ne prizna da ga je dao), mora da je jednako zbunjen. Njemu par političkih faktora poručuje da nam niko iz EU ne traži da priznamo Kosovo (iako traži), i da je proširenje EU na Zapadni Balkan jedina šansa (iako je to proširenje mrtvo).

Da se na gomilu poređaju nusprodukti svih naših uzbuđenja oko Kosova, zbog kojih dvadeset i kusur godina temperatura na političkoj sceni i u televizijskim zasedanjima istih garnitura analitičara dostiže tridesetdevet sa dva, dobila bi se arhiva od ko zna koliko sati, dana, meseci i godina materijala. Novinski napisi na nervnoj bazi ispunili bi Aleksandrijsku biblioteku.

A za sve to vreme nema ničega nalik „državnoj“ ili „nacionalnoj“ politici, što bi u prevodu trebalo da je politika koja se ne menja kako vetar duva, nije predmet nadgornjavanja za sitan ćef i ne traje od izbora do izbora.

Nje nema jer je, umesto dogovora šta hoćemo – a da to nisu bapske priče o „reintegraciji“, „zamrznutom konfliktu“ ili „priznajmo to Kosovo i zakoračimo u svetlu budućnost“ – daleko lakše plivati sa svakim uzbuđenjem.

Izdaja, peta kolona, fašisti, lavovska borba, vi ste dali, mi ne damo, kolevka, zavet, evropske vrednosti, dan odluke, i tako svaki put, i tako opet, do sada bi se i Pavlovljevi psi umorili.

Valjda bar neko beleži ko se najbolje uzbudio i u hiperventiliranju ostavio najjači umetnički dojam.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.