Tuđa tesna koža

To da smo „podeljeni“ najčešće se izgovara kao velika mudrost, kao razlog za sve probleme.

Mislim da je to pogrešno. Sva su društva podeljena na milion načina, i samo u jako nesrećnim i potlačenim društvima se te podele potiskuju i zabranjuju. Negde ne smete da pisnete protiv vlasti, drugde je tabu ismevanje Alaha, a u Severnoj Koreji čak ima i par propisanih frizura za omladinu, kako ne bi nosila dekadentne zapadne frizure.

Na srećnijim mestima se podele i razlike neguju, a na najsrećnijim se iz njih nešto i nauči. Za to je uvek potrebno staviti se u tuđu kožu i, makar načelno, imati vere u ljude. Naš problem, dakle, nisu podele nego šta radimo sa njima.

Ogledni primer ovih dana dolazi iz epicentra najveće srpske tragedije poslednjih decenija. Osnovna škola „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, gde je pre samo mesec dana dečak pobio devetoro dece i čuvara, poprište je hladnog rata roditelja i time produžetka tragedije.

Naime, roditelji tristotinak đaka tražili su da još 3. maj, dan zločina, bude kraj školske godine. Ili da se barem prekine nastava, a da odeljenja pređu u zgradu druge škole, dok se „Ribnikar“ temeljno ne renovira. Sa dobrim argumentima, ovi ljudi tvrde da to nije škola nego stratište. Kažu, mnoga deca tamo više nogom ne mogu da kroče.

Roditelji oko osam stotina đaka su pak tražili da se škola ne prekida za svu decu, nego samo za onu koja iz psihičkih razloga više ne mogu u „Ribnikar“. Protivili su se napuštanju zgrade ili rušenju škole. Sa dobrim argumentima, ovi ljudi tvrde da je njihovoj deci ta škola i dalje dom, i da deca ne žele da ona bude znana samo kao stratište i memorijal. Kažu, njihova deca imaju potrebu da tamo idu u školu.

Voleo bih da na ovom mestu u kolumni mogu da zavirim u glavu svakog čitaoca: Da li se već opredelio? Da li „navija“ za jednu od dve grupe roditelja? Da li već ima mišljenje postojano kano klisurina?

Ne znam kako bi se moja deca odnosila prema takvoj traumi – i nadam se da nikad neću saznati. Ali, savršeno mi je zamisliv i jedan i drugi scenario. Da ne bi želela da više kroče u te hodnike i učionice, ili da bi pak htela da budu baš tamo i nigde drugde, sa svojim drugovima i drugaricama.

Ući, kažem, u tuđu kožu, to je bar početak. Ne verujem da su svi roditelji iz „Ribnikara“ isključivi ljudi, nekima je verovatno muka od ovog prepucavanja. Ali, imena su sada na dva odvojena, nepomirljiva spiska. Bol je još sveža, prsti na tastaturi nervozni, mediji spremni da daju publiciteta. Padaju i teške reči.

Prvi kritikuju druge zbog sebičluka i jer navodno tragediju guraju pod tepih i tako retraumatizuju decu. Drugi prve kritikuju zbog agresivnog pritiska i jer navodno hoće da rušenjem škole još jednom kazne nedužnu decu.

Množe se optužbe za to ko ima, a ko nema pravo da govori u ime roditelja. Ko sme, a ko ne sme da se sastaje sa predsednikom. Ko je vlastan da donese ovakvu ili onakvu odluku.

U nesnađenosti, neznanju i imunosti na savete, prvi među nama je presekao da škole više neće biti. Nigde u Srbiji. Osim ako deca ne žele da poprave ocene, i da imaju vannastavne aktivnosti. Onda će biti. To jest, i biće i neće.

Kaže, pogodio ga je razgovor sa roditeljima koji su izgubili decu. A razume i one „kojih je više“, a koji žele da se škola nastavi. Strašno je i reći, ali ovde su argument postala mrtva deca ili broj potpisa. Jedino u čemu je Vučić u pravu jeste da se svetu ne može ugoditi.

To je tužna podela, ali nije neočekivana. Jer, ljudi se ne izlivaju u kalupe u kakvoj gvožđari, nego nas ima raznih. Sudareni sa epskom tragedijom, različito reagujemo i razmišljamo. Verujem da tu svi vole decu. I svoju i tuđu. I da znaju da i oni drugi vole decu.

Možda će neki jednom žaliti zbog izgovorenog i napisanog. Pa opet, i sada ih sve razumem. Staviti se u tuđu kožu i, makar načelno, zadržati veru u ljude nije nimalo lako. Nekad je tuđa koža vraški tesna. Treba ljude razumeti i kad padaju na ispitima.

Ako je naše društvo ikad znalo bolje da se nosi s podelama, odučilo je. Ali, što se oduči, može opet da se nauči. Samo valja početi jednom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.