U moje vreme

Deda Mile je gledao u ekran iskosa, iz fotelje – ko još danas gleda TV iskosa? – prepodne uz rakiju i psovanje majke svima u Skupštini, popodne uz pivo i fudbal.

Video sam da mu oči iskre kad igra Zidan. A tek kad se pojavio Ronaldinjo! „Ovaj mali zubati je opasan“, govorio je Mile.

Jednom smo gledali kako Ronaldinjo pleše travom, mora da je na terenu bio i Lionel Mesi, i znam da sam dedi postavio bogohulno pitanje: „Deda, je li bolji nego Pele?“

„Ma jeste k****“, rekao je deda. „Pele je bio Pele. Vidiš, kad treba, on uzme loptu i da gol. To je to.“

Setio sam se dede Mileta kad je Mesi u nedelju digao Boginju. Brk mi se nasmešio. Video sam Pelea naše generacije. Neke prošle su ostale zaljubljene u Maradonu, neke buduće će moći, ako baš hoće, da pogledaju sve Mesijeve utakmice na internetu, ali opet to neće biti to. Ovaj je samo naš.

Nisam se nikad ložio na rasprave o tome ko je najbolji igrač ikada u nekom sportu. Ta nam je razbibriga došla iz Amerike gde se vazda raspravlja ko je Greatest of All Time, skraćeno GOAT. Ubiše se statističari da odluče večne bitke Džordan ili Lebron, Pele ili Maradona, možda Mesi ili Ronaldo, pa Đoković, Nadal ili Federer.

Poređenja nisu samo nezahvalna, nego su sasvim nemoguća kad igrači dolaze iz različitih epoha. Brazil iz 1958, kada se vunderkind Pele pojavio, danas teško da bi igrao i u beogradskoj zonskoj ligi. Trčali su ljudi triput manje nego danas, tako nikoga ne bi pobedili kakvi god čarobnjaci bili.

A opet, da igraju danas i da su prošli sve treninge koje prolaze ovi danas, verovatno bi i oni mogli da trče kao psi. Nemački novinar Kristof Birman u knjizi „Po svaku cenu“ o modernoj eri komercijalnog fudbala piše da bi svi velikani – Pele, Bekenbauer, Mateus – bili jednako veliki i danas jer ih je na terenu izdvajalo brzo razmišljanje i donošenje odluka.

Priča o „najboljem“ nije stvar statistike nego samo toga ko određuje sećanje društva. A ono je sve više globalno, i tek će biti globalno.

Dobro se sećam da se, kad sam bio klinac, govorilo da ide prvo Pele, pa onda Maradona, pominjao se i Euzebio tu i tamo. Deda Mile bi obavezno dodao Miloša Milutinovića, Plavu čigru.

Danas se Pele i Maradona stavljaju u istu ravan. To je zato što polako umiru oni koji uopšte pamte Pelea. Posle njih će oni koji uopšte pamte Maradonu i „Božiju ruku“.

Ostaćemo onda mi, da diktiramo sećanje mlađima, kao matori novinari, komentatori, ili barem kao dede svojim unucima. Zato mi se u nedelju nasmešio brk.

Jer tačno znam da ću biti deda koji priča, kad ga neko pita, kako je nekad sve bilo bolje. I telefoni su imali kabl, a onda smo imali divne društvene mreže poput Tvitera gde uopšte nismo bili mudroseri i džukci nego civilizovano raspravljali. A ne ovo vaše sada, neke naočare sa ugrađenim računarom i senzori u mozgu.

Sad smo još mladi i sada je najbolje. Šta je najbolje? Sve je najbolje.

Sedeću u sobi pred starim LED televizorom – omladina će imati samo 3D projektore i virtuelnu realnost – i gledati fudbal sa unukom. Po travi će plesati neki klinac i meni će zaiskriti oči jer igra tako da ti se plače od divote.

Unuk će postaviti bogohulno pitanje: „Deda, je li bolji nego Mesi?“

„Ma jeste kurac“, reći ću ja. „Mesi je bio Mesi. Vidiš, kad treba, on uzme loptu i da gol. To je to.“