Uputstvo za ostajanje čovekom

To nas uči da se pitanja broja i morala ne dodiruju – jedan čovek može biti pravednik čak i kad se ceo svet ponaša drukčije. I drugo, u pasja vremena je za herojstvo dovoljno kad čovek odbije da učestvuje u pasjim poslovima. I da, ako treba, za to plati cenu.

Junak iz hamburške luke do danas nije tačno identifikovan, ali najvažnije znamo – da je bio čovek. Nije bio ni nacistički ološ, ni ono što Nemci zovu Mitläufer – onaj koji se sili pridružuje linijom manjeg otpora i učestvuje bez elana. Možda ne denuncira Jevreje, ali se nešto ne buni kad komšije nestaju u nepoznatom pravcu, a posle, kad sve prođe, priča da su bila takva vremena i da se moralo tako.

Ali ne lezi vraže, svakom Mitläuferu izgovor kvare ljudi koji su odbili da učestvuju u toj prljavoj igri. Jer, oni društvu drže ogledalo, oni su živi (ili mrtvi) dokaz da se ni u takva vremena nije moralo tako, iako se morala platiti cena.

Današnja Srbija, razume se, nema skoro nikakvih dodirnih tačka sa ondašnjom Nemačkom, kao što ih nema nijedna druga zemlja. Drukčije može tvrditi samo pokvarenjak ili neko ko zapadne u kolumnističku ili tviterašku vatru.

Srpski predsednik nema brčiće, saradnici mu tepaju „šefe“ i još se niko, srećom, nije dosetio da ga zove „vođom“. Njegov kult ličnosti je tek kultić u odnosu na neke iz prošlog veka. Poenta srpskog režima nije ideološka, nije u tome da deli život i smrt, nego da deli apanaže i radna mesta, tendere i nameštenja, građevinsko zemljište i televizijske sekunde.

Ali, i takav sistem opstaje na Mitläuferima. Treba dovoljan broj ljudi ubediti da su takva vremena, da valja okrenuti glavu i držati jezik za zubima, a posle se eventualno komšijama ili kolegama pravdati da „znaš kako je“ i „šta da radim, imam decu i kredit“ pa čekati klimoglav razumevanja koji potvrđuje da i sagovornik zna kakva su vremena.

Čitateljka i čitalac će oprostiti što mi je ovoliko pasusa trebalo da dođem od opšteg do posebnog. Ako vam je lakše, išli smo od suštine stvari do primera.

Ovih dana je ražalovalo dvojicu vodećih inspektora beogradskog odeljenja za narkotike koji su se drznuli da ispod neprskane rajčice i krastavca nađu najveću balkansku plantažu marihuane. Još su rešili da, što bi rekao bivši i već zaboravljeni ministar policije, „povežu neka lica sa nekim prostorima, neka lica sa nekim predmetima, neka lica povežu sa drugim licima koja su bila umešana u takva dela“.

Ispalo je da je plantaža marihuane državni projekat koji povezuje partiju, službu, policiju, pravosuđe i kriminal. Pošto dvojica inspektora i još pokoji pošten kolega uporno odbijaju da uvide kakva su vremena, te tvrdoglavo hoće da rade svoj posao, oni već mesecima po Beogradu nose glavu u torbi dok ih gusenicama gazi sva sila sistema.

Njihovo „premeštanje na nova radna mesta“ (nešto kao kad je Đorđa Čvarkova u „Državnom poslu“ prebacilo da bude „glavni arhivator“) možda je poslednja ponuda sistema da postanu Mitläuferi. Da batale više taj scenario loših holivudskih filmova u kojem pošteni pandur kreće na ceo iskvareni sistem.

Da konačno, kao svako ko zna kakva su vremena te ima decu i kredit, počnu da rade svoj posao samo u razumnim granicama, to jest da ga u suštini ne rade.

Jer, kao što novinar koji odluči da laže i bude podguzna muva naprosto ne može biti novinar bez obzira na to da li se učlanio u neko novinarsko udruženje, tako ni policajac koji ne hapsi bandu ne može više biti policajac iako ima značku.

Inspektori koji su otkrili „Jovanjicu“ na plećima nose ne samo svoje muke, nego i dodatni teret jer dobar deo javnosti u njima vidi heroje koji ne smeju da odustanu. Onde gde na svakom ćošku ljudi uviđaju kakva su vremena i izbegavaju talasanje, dvojica časnih policajaca mu dođu kao tračak nade.

Ako ipak jednom dignu ruke, ko bi smeo da ih krivi? Padne mi na pamet jedan drugi pošteni inspektor koji se do kraja nije dao pasjim sinovima, ali vala nije više hteo da se bije sa vetrenjačama i da mu porodica živi u stresu. Danas tera viljuškar u jednom skladištu u nemačkoj provinciji.

Ako ne dignu ruke, ako stvar budu gurali do ovakvog ili onakvog kraja, spremni da plate bilo koju cenu, onda neće biti samo heroji. Biće zauvek i podsetnik da se ni u takvim vremenima ne mora biti Mitläufer, a može biti čovek.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.