Ura, svet propada!

Nema odeće, ljudi opet nose smokvin list preko eksplicitnih organa, greju se na vatrama u kojima gore nacionalne zastave, pasoši i svete knjige, kuvaju u vojničkim šlemovima. Rade tri sata dnevno, jer više ne treba.

Ptice se gnezde u rupama svetlećih reklama, deca ne znaju šta je novac pa od novčanica prave konfete.

Tako ide hip-hop pesma „Hurra die Welt geht unter“ berlinske grupe K.I.Z. u koju onda, za refren, upada Hening Maj sa najmoćnijim glasom ikada. Nađite pesmu i ako ne razumete nemački, odlična je.

Prečesto ovih dana mislim na tu pesmu, na distopiju koju predviđa. Ili je to ipak utopija? Ili je sve u oku posmatrača?

Kako god okreneš, čini se da ovaj svet zbilja propada jer je propadanju sklon. Jer nismo umeli bolje, jer nam nije dato.

Naše generacije svedoče dekadentnoj fazi koja može prilično da se otegne, toliko da možda niko od nas neće dočekati propast sveta, a pogotovo ne rađanje nekog novog, ako ga bude. Što bi rekao poznati filozof, rano je za tugu, za sreću kasno je.

Načitao sam se ovih dana komentara na račun izbora Donalda Trampa za američkog predsednika. Ah, pa kako ljudi mogu da glasaju za takvog? Za prevejanog i osvedočenog lažova, poreskog prestupnika, za mizoginog lupeža, talentovanog jedino za rijaliti?

Stvar zvuči kao da su Amerikanci imali izbor između rajskog vilenjačkog Valinora i mračnog ognja Mordora pa su odabrali ovo drugo pošto su Amerikanci, je li, glupi, povodljivi i daleko od svake vrline.

Ti isti Amerikanci – njih oko šezdeset odsto – danas bi morali da se zaduže ukoliko bi ih strefio trošak od 500 dolara. Tako kažu ispitivanja. Zamislite to, u velikoj zemlji slobodnih, većina ljudi nema pišljivih 500 dolara ako im crkne veš-mašina. Ili ako moraju da se leče pošto ni zdravstveno osiguranje nemaju.

Pa, šta onda imaju od toga da glasaju tobože razumno? Zašto ne bi onda izabrali prevejanog i osvedočenog lažova, poreskog prestupnika, mizoginog lupeža, talentovanog jedino za rijaliti? On im bar kaže da je njihov.

Može li, recimo, Amerikanac da izglasa to da se bogatstvo pravednije raspodeli? Može li Nemac da izglasa da kirija za trosoban stan ne ide do dve hiljade evra? Da se grade socijalni stanovi? Može li Srbin išta da izglasa? Očigledno ne može.

Eno ga u Rio de Žaneiru samit Grupe 20 najrazvijenijih zemalja sveta gde je brazilski predsednik Lula da Silva, jedan od poslednjih socijalista na planeti, došao sa predlogom da milijarderi – pazite, ne multimilioneri, nego samo milijarderi – plaćaju poseban globalni porez umesto da sakrivaju imetak po poreskim rajevima.

Da date svom stanovništvu sveta pošten referendum, ne bi manje od 99 odsto glasalo za takav porez. Ali, ni taj porez ne može. Suzdržani su Amerikanci, Nemci, i još neki iz tzv. zapadnih demokratija. Ćute Kinezi i Rusi, to jest njihove vladajuće elite. Ne može.

Pa, šta može? Može rat, otimačina, zagađenje planete, rudarenje u siromašnim zemljama, može nejednakost, može svakovrsna podela po religijama, konfesijama, nacijama, polovima, rodovima, omiljenoj TV seriji i boji.

Pre svega može da petorica najbogatijih ljudi na svetu imaju onoliko koliko milijardu najsiromašnijih, da se u istom svetu teži večnom životu i odlasku na Mars i umire od srednjevekovnih zaraza jer nema mokrog čvora. To može.

Može i da svet iz godine u godinu, iz dana u dan, klizi ka Trećem svetskom ratu – a možda je on već i počeo, samo nismo obavešteni. Ratu koji će voditi veliki za račun najbogatijih, a preko leđa sirotinje čije će, kao i uvek, biti da gine i trpi. Mali ljudi ubijaju druge male ljude, a ne znaju zašto.

Šta su onda, u zapadnoj hemisferi – onoj kojoj glumljenje demokratije bolje ide – svi ti trampovi, alternative za nemačke, lepenovi, orbani, vučići i njima slični?

Ništa drugo do profiteri dekadencije i vesnici skorog kraja. Šta su oni spremni da urade za malog čoveka, šta zbilja da preduzmu protiv sistemske nepravde? Ništa, naravno, ovako je i njima super.

Oni su samo shvatili da mali čovek, ostavljen na cedilu pogotovo otkako se levica u svetu degenerisala u borbu za političku korektnost, više ništa posebno ne očekuje. Da je spreman da glasa iz inata, iz gneva, jeda i nemoći, samo protiv onih koji mu pričaju da nije dovoljno dobar, obrazovan, vredan i moralan, koji mu se podsmevaju.

Pod Trampom i trampićima malom čoveku neće biti bolje, razume se. Ali, lakše je umirati uz tepanje nego odbačen u nekom jendeku. Na kraju mu na isto dođe.

Kažem, ova dekadentna faza može prilično da se otegne, toliko da niko od nas ne dočeka propast sveta. Kad ne umemo bolje, možda nismo ni zaslužili da vidimo distopiju i utopiju, da dočekamo urlik: „Ura, svet propada!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.