Vapaji za poslednjim autobusom

U sitne nedeljne sate je, bez otpora i uz nešto naricanja, izmeštena autobuska stanica u Beogradu.

Preko stare će biti simbolično preorana brazda tako što će i onde nići Beograd na vodi, grad bogatih koji se ionako ne voze autobusima.

Na Tviteru se oko preseljenja stanice razvio ljuti boj između samih kritičara vlasti – jedni su držali da odlazi komad „duha starog Beograda“, drugi da odlazi „leglo sifilisa“ i da ni suzu ne zaslužuje.

Jedni su pisali da je stanica bila „simbol Beograda“ i uz snimak poslednjeg autobusa koji ide u LJubljanu pisali „Laku noć Beograde, gde god da si“. Drugi su sipali cinizam.

Bilo je i duhovitih dosetki, recimo: „Beograd u kojem se dolazni autobusi više ne provlače kroz patrljak od Ulice Kraljevića Marka pored štajge više NIJE MOJ BEOGRAD.“ Ili: „Da je nekim čudom opstalo kučeće govno iz vremena Jugoslavije i da se sada raspada na kiši, ovi ljudi bi mu mahali kroz suze.“

Na stranu što ljudi vole da idealizuju vremena u kojima su bili mladi, lepi, nisu ih bolela leđa i nisu otplaćivali kredit, pa ta vremena deponuju u stvari banalne – autobusku stanicu ili odlaske u Trst po farmerice. Fenomen je dublji.

Vredi razmotriti šta je o tome napisao politikolog Dejan Bursać, u ovoj stvari u taboru cinika, inače oštrooki posmatrač političkih i društvenih zbivanja.

On drži da su društvene grupe koje bi „trebalo da budu najprogresivnije“ – srednja klasa, urbani, obrazovani – skliznule u neku vrstu „konzervativizma“ i svaku promenu na licu grad(ov)a tretiraju kao „uništavanje“.

Taj „konzervativizam“ kreira, tržišno rečeno, „potražnju“ za određenim sadržajima te ima medija i opozicionih političara koji tu potražnju zadovoljavaju i nastaje vrzino kolo.

Ko se, piše dalje Bursać, usudi da izađe iz crno-bele slike biva žigosan kao „izdajnik“, „sendvičar“ ili neko ko se „prodao Vučiću“.

Ovo poslednje vaš kolumnista zna sa sopstvenog primera. Dok kod autobuske stanice mislim suprotno od Bursaća – naime, da ljudi manje kukaju za tim ćumezom kao takvim, a više za suštinom, da mogu da stignu u centar grada bez presedanja – iskusio sam gnev tzv. opozicione javnosti kad sam hvalio kako izgleda Trg Republike, dok su neki plakali za onim zaludnim žardinjerama ili se pitali zašto današnji trg nije pošumljen.

Bursać zaključuje da se ovaj deo javnosti zatvara u mehur te ponekad, zaumnim kritikama, čini da ekipa na vlasti deluje razumnije i progresivnije.

Pitanje je legitimno: Da li je kritička oštrica opozicione javnosti otupela i retardirala do mere da pljuje baš sve što vlast čini, kaže, gradi, preduzima, ne zato što su te stvari po sebi loše nego samo i isključivo jer su poduhvati vlasti?

Jeste. I nije. Komplikovano je. Probaću da objasnim, sve vodeći se načelom da čitalac nije binarni robot i može da istrpi malo protivrečnosti.

Prvi među nama je od drugog dolaska na vlast radio na tome da tu večno i ostane. Glajhšaltovao je pretežni deo medija, gurajući druge u geto „opozicionog novinarstva“ u koji su mnogi i dobrovoljno ušli. Slično se desilo sa partijskom scenom, na sisu režima privijaju se svi koji to hoće, dok je ostalima namenjeno životarenje na marginama. I na onim „opozicionim medijima“.

Drugo, politički život je temeljno brisan te više ni banalne stvari poput izgleda trga ili lokacije autobuske stanice – o državnom budžetu, projektima teškim milijarde ili geostrateškom putu zemlje da i ne pričamo – nisu zbilja predmet politike.

Vučić i vučići kao krunski argument navode da je „narod tako glasao“ i „pobedite na izborima“ pa ćete onda imati bilo šta da kažete o bilo čemu, do tada sikter.

Kanjon iskopan posred političke i medijske scene, ma celog društva, nema više mosta da poveže dve strane.

Malo iz terapeutskih razloga, malo linijom manjeg otpora i iz straha da se u držanju svoje strane ne zaostane, svako je tu počeo da telali samo svojima i to jezikom na koji je taj deo publike svikao jer tako čuje sopstveni eho i oseća se potvrđeno, superiorno čak, u odnosu na one sa druge strane koji su, po potrebi, nemoralni, glupi, neinformisani, kupljeni, izdajnici, srbomrsci, protivnici napretka i šta sve ne.

To je toliko okoštalo da više nema označitelja koji se ne upreže u svoj svetonazor, to jest za ili protiv vlasti. Litijum?

Ili je kvantni skok ili je armagedon. Borbeni avioni? Ili smo najjači na svetu ili nam uopšte ne trebaju. Nova autobuska stanica? Velelepno čudo ili ledina bez ičega.

Nijanse se smatraju znakom slabosti. Što će reći, držim da su uzroci bitno dublji od onih koje je Bursać naveo.

Ali, u jednom je skroz u pravu – Vučićev eliksir večne vlasti je ovakva podela tabora. Jer, da prostite, njegov je veći. I sve će uraditi da se preko kanjona ne postavi nijedan most, da mu neko ne prebegne.

Zato bi tzv. opozicionoj javnosti, od političara preko medija i njihovih hroničnih gostiju do cenjene publike, bilo uputno da se javnim stvarima bave po sebi, a ne da u njima po svaku cenu traže propast da bi dobili aplauze sličnomišljenika.