Vučić nema brkove

U tom smislu imam da izjavim da Vučić nije Hitler. Znam, sad vam ništa nije jasno, ali polako, tek smo počeli.

Mnogo je hartije i televizijskih minuta potrošeno da Vučićeva svita ovoga proglasi bogočovekom, Srbinom kojem uz rame mogu prići samo Tesla i možda Đoković, i koga treba – to govore poslanici – imenovati za doživotnog predsednika kao Tita.

U sudaru sa tim, druga strana (uslovno „druga“, jer ima sto strana, a ne samo dve, ne samo crno i belo) naginje jednakom preterivanju u suprotnom smeru.

Ovih je dana cenjeni kolumnista Danasa, kojeg ćete naći na poleđini novina, izjavio da ne navija za današnju reprezentaciju Srbije jer ne bi onomad, da je tada živeo, navijao ni za reprezentaciju nacističke Nemačke.

Jedan česti gost opozicionih televizija pak insistira na tobožnjoj sličnosti naprednjačkih i nacističkih izbornih kampanja, to jest srpskog čvrstorukaša i firera. O karikaturama gde su naprednjaci u braonkastim košuljama da i ne govorimo.

Zbog planiranog i sumanutog rušenja Starog savskog mosta, kad razumne kritike nisu urodile plodom (zašto dođavola ta šklopocija ne može da se pretvori u pešački most i mirna Bačka?), zeleni poslanici iz Skupštine Srbije su se odali hiperbolama pa je jedan izvoleo izjaviti da je most „simbol holokausta“ jer su njime ljudi odvođeni u logorsko stratište. Shvatate već, Naprednjaci su nacisti pa bi ih zabole za holokaust.

Čitalac može misliti svašta loše o srpskim vlastima – za to bar ne manjka argumenata – ali u trenucima bistrog razmišljanja morao bi da zaključi da Naprednjaci nisu nacisti i da Vučić nije Hitler. Štaviše, da je povlačenje makar i ovlašnih paralela em uvredljivo za žrtve nacizma, em toliko odvojeno od realnosti da nije verodostojno van mehura istomišljenika.

Famozni običan čovek, onaj što više gleda kako da preživi, a manje kako da ispadne pametan na Tviteru, prema takvim preterivanjima mora da je podozriv. On zna da ugrađivanje u tendere, državna mafija i štelovanje izbora nisu uzorne demokratske prakse, ama nisu baš ni za poistovećivanje sa trpanjem ljudi u gasne komore.

Nije to srpski specijalitet. Američki autor Majk Godvin je 1990. u polušali napisao gvozdeno pravilo: što duže rasprava traje, to je izvesnije da će neko potegnuti poređenje sa Hitlerom i nacistima. Srbija pod Vučićem je odavno stigla dotle.

Razume se, u debati je izgubio onaj ko kao „argument“ potegne Hitlera jer je to, čak i kao metafora, uvek pogrešno i infantilno u isto vreme. Ali, ovde ne može da se izgubi „debata“ jer ona ne postoji – postoji nadvikivanje i borba za tren pažnje istomišljenika.

Hopla, dok se okreneš, a ono je preterivanje postalo uzrečica, a reči obezvređene. Izdajnik, fašista, mrzitelj Srbije, silovanje, najgori, najbolji, Vučić Bog, Vučić Hitler… i sve tako, i sve ukrug, i sve kao ritual da se pravedničkom gnevu pribavi opravdanje.

Nevolja za „Vučić-Hitler“ ekipu je u tome što ona sebe drži drukčijom, suprotnom čak od svega što su „presvučeni Radikali“. Sebe drži obrazovanom, demokratski odgojenom, informisanom i promišljenom, jednom rečju ne-krezavom.

Ali, kad potegne igrarije rečima gde od Vučića pravi firera, tako bolno ruši letvicu koju sama postavlja i time priča samo o sopstvenoj nemoći. Koja opet nailazi na aplauze u mehuru istomišljenika, hrani samu sebe, juri sopstveni rep i vodi tačno nikuda. Mada, možda je i to nigde nekome cilj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.