Vučić vazda pred pogibijom u jeftinoj sapunici

Usledio je „težak i vlažan“ sneg, premijerka je posumnjala na sabotažu, a predsednik je uz uzdahe i grckanje usne izvodio stilske vežbe sa Mićom, zajapurenim Bajatovićem i ostalim rekvizitima.

Može li dakle, dramski gledano, neko da pobedi naprednjake u preglumljivanju?

Pitanje je retoričko kao recimo može li burek bez jogurta ili može li neko da napiše smešniji plagijat od Jelene Trivan. Teoretski da, u praksi teško.

Majstor jugoslovenskog filma Goran Marković oprobao se u hiperbolama u intervjuu jednom nedeljniku. Tu je razmatrao mogućnost da režim otvara logore kao u Južnoj Americi, što je aluzija na Pinočea, te izneo nadu da je Vučić upoznat sa sudbinom Čaušeskua.

Razume se da to nije pretnja predsedniku, ali jeste radikalan tok misli. Filmski radnici – oni neušemljeni sa režimom – posebno vole da aludiraju na fašizam, a novinari posebno vole da ih o tome pitaju.

Teorija još nema odgovarajući naziv za tip vladanja koji se zapatio u Srbiji, osim odviše akademskih „iliberalna demokratija“ ili „hibridni režim“. Ovo je zapravo televizični konglomerat koji stapa partiju, državni aparat, javna preduzeća, biznis, kriminal i medije toliko da se više ne vide granice.

On se temelji na dvadesetak hiljada ekstraprofitera i dva miliona zastrašenih, podmićenih ili opčinjenih ljudi. U samu stvar malo ko veruje, a minimum ubeđenosti uslov je za bilo koju ideologiju, pa i za fašističku.

Uostalom, da ovo jeste fašizam, mnogi bi kulturni pregalac umesto u tapaciranoj fotelji blještavog televizijskog studija završio na nekom mračnom mestu. U Vučićevoj Srbiji nema razbarušenih disidenata, ima samo zgaženih malih ljudi, zaboravljenih od svih.

Televizični konglomerat pak živi od hiperbola. Gledaocu koji je onoliko puta video dvostruki salto, sada mora da se ponudi trostruki. Sumnjivu čast da otpočne cirkusku tačku imala je ministarka Darija Kisić-Tepavčević koja je sumanutom paškvilom optužila Markovića otprilike da bi iz mržnje pobio sve Srbe.

Par dana ranije ministarka je polomila ruku pa je, sva je prilika, jednoručno kopirala tekstić koji joj je neko poslao. Njeno umeće sa rečima ne dobacuje ni do te paškvile.

Bio je to startni pucanj pred kanonadu. Nema tog naprednjaka koji nije opljunuo Markovića, najviša su državna mesta reditelja proglasila komandantom streljačkog voda pred koji je đuture sa porodicom stavljen jedini dostojni sin našeg naroda, graditelj puteva, branitelj napretka.

Naprednjaci ne dopuštaju da ih neko pobedi u hiperbolama i ljubomorno čuvaju primat u ubijanju Vučića. Svake nedelje njihovi tabloidi objavlju da je predsedniku život o koncu, te opozicija, te Soroš, pominjao se MI6, tu su „Šiptari“ i ruske službe, Dijana Hrkalović i crni magovi koji bi trebalo da izazovu srčani udar.

Za publiku sa jeftinijim kartama, onomad je D.J. Vučićević na naslovnoj strani nacrtao predsedniku omču oko vrata. Predsednik pojačava tenziju: „Oni hoće moju glavu“, tvrdi hronično, cepa košulju i prsi se pred imaginarnim streljačkim vodom: „Možete samo da me ubijete.“

U toj propagandi, Vučić je i svemoguć i može da ga ubije svaka šuša. Za televizičnost i dramaturgiju važno je da glavni junak bude underdog, pa da tek neustrašivošću i mudrošću pobedi sedmoglavu aždaju. Našem protagonisti to svakodnevno uspeva, kao u latinoameričkoj sapunici.

Goran Marković je ipak baždaren na kvalitetniji filmski program. Možda zato naslućuje epski rasplet.

Ali, daleko je verovatnije da statisti iz režimske sapunice neće praviti nikakve logore kad zagusti. Razbežaće kao buvljak kad krene kiša, neće stići ni kablove da smotaju.