Zaustavnom trakom

Neki dan je kod Zagreba bila gužva na cesti jer em Hrvatska ne uvodi vinjete (valjda da bi i dalje drala kožu sa leđa sumanutim cenama putarine), em se desila neka nesreća na drumu.

Sat vremena bilo je kreni-stani, kolona se vukla kao crevo, u kojoj je situaciji uputno napraviti prolaz za policiju, hitnu pomoć, vatrogasce. Na to upozoravaju i baneri na nadvožnjacima gde je lepo objašnjeno kako se to (u Hrvatskoj) čini:

Ovi iz desne trake (gde sam i ja bio) se pomere skroz ka zaustavnoj traci, malo u nju i zagaze, oni iz leve se pomere do bankine i hop, u sredini puta nastaje koridor da službena lica mogu da projure onde gde su hitno potrebna. Tako se nekome može spasiti život.

Ne lezi vraže, prvo se jedan u starom audiju beogradskih tablica napravio pametan i projurio sa moje desne strane zaustavnom trakom. Sklonio sam se u poslednjem trenu. Posle je neki sa bosanskim tablicama hteo to isto, ali ja nisam hteo da se sklonim.

Veliko finale je bilo kad je neki Zagrepčanin u dačiji iz leve trake spustio prozor i vikao mi da sam „idiot“ jer ne propuštam čoveka, sve dok je njegova korpulentna gospoja snimala telefonom. Oterao sam ih u pizdu materinu. Sreća njihova (a bogami i moja) da nisu kasnije stali na istoj pumpi kao ja.

Šta smo, dakle, imali? Ludake koji jurcaju zaustavnom trakom, plus kretena koji toliko ne zna pravila saobraćaja da se ljuti na mene. Posebno mi je simpatično učešće svih naroda i narodnosti u tom kretenluku.

Razmišljao sam o situaciji i došao do dva opšta zaključka. Prvi zaključak: Sva se ljudska beda, posrtanje i nevolja mogu objasniti manijacima koji jure zaustavnom trakom i kretenima punim razumevanja za njih.

Jer, šta je to zapravo? To je – moje vreme je dragocenije od tvog. Svi moraju da mile u koloni, ali ja neću jer baš žurim negde, baš imam nešto važno. I sada ću vas, ovako snalažljiv, sve zajebati po cenu rizika da nekog ubijem.

Svedeno na suštinu, to je sebičluk kojem se udovoljava traženjem prečice. Malom čoveku ostaje da nekoga kljuca na sitno, na kusuru, putnom nalogu, na drumu. Neki sa alavijim dupetom nameste tender, stvore mafiju, otvore svoj medij. Princip je isti.

Sitne jajare zaobilaze pravila, krupne ribe pišu svoja pravila ili podmite gde treba da bi pravila išla njima u prilog.

Što me dovodi do drugog zaključka: Pravila su inače super, ako su logična i dobronamerna.

Na primer, zabranjeno je voziti zaustavnom trakom. I prokleto ime joj kaže da služi zaustavljanju (hitnom i neodložnom, zbog kvara ili jer je vozaču zlo). Svako sa barem pola mozga razume logiku tog pravila.

Ali, ne lezi vraže – u Srbiji petoro ljudi godišnje pogine u zaustavnoj traci, jer je neko vozio bez mozga. Ili negde mnogo žurio.

Evo zašto pravila pomažu i kod najočiglednijih stvari: Zamislimo da sa zagrebačkim kretenom iz dačije moram na licu mesta da utanačim da li se sme ili ne sme voziti zaustavnom trakom. Koliko bi to trajalo? Da li bi bilo mrtvih u tom našem ubeđivanju?

Ili, da sa svakim iznova pregovaram o tome gde se sme pušiti, a gde ne, da li glasna muzika sme da trešti do 22h ili do ponoći, mora li da se plati porez i koliko… To bi učinilo život većim paklom nego što je već.

Ovako lepo ima pravilo i mirna Bačka. Ako građanin pravilo ne zna ili ga ne prihvata, to ne znači da je oslobođen obaveze da ga poštuje.

Ima, razume se, glupih pravila, nelogičnih, zlih. Da ne idemo sad do rasnih zakona ili aparthejda (i to je sve imalo svoja „pravila“) gde je poštovanje pravila ravno saučesništvu. Koliko je onih što su prijavili komšiju pa se izgovarali time da su samo bili vrli građani!

Vratimo se, recimo, pandemiji i pravilu da ne možeš uveče da izvedeš psa na pišanje. Ili pravilu da se u restoran ulazi sa maskom, iako se, logično, ona skida kad se jede i pije (virus ne napada ljude dok sede, to mu je ispod časti). Niz blesavih pravila za koja je svako već tada mogao znati da ne služe ničemu, osim šikani i akcionizmu.

Ali, trudim se da poštujem i tupava benigna pravila iz bojazni da bi, kad o nečemu ne znam dovoljno, ja mogao ispasti onaj bahati praznoglavac iz zaustavne trake.

Sve sam to – traktat o ljudskom sebičluku i malo predavanje o smislu pravila – mogao da kažem onom Zagrepčaninu da je slučajno kasnije stao na istoj benzinskoj pumpi. Finim tonom, razume se.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.