Ženo, umukni

Tema je bio rodno kritički feminizam, i sva je prilika da je prosečnom čitaocu to špansko selo.

Zato se ove debate i ne održavaju u rasprodatoj beogradskoj Areni niti u prajm tajmu na televizijama nego, eto, u jednoj biblioteci za probranu publiku.

Tamo bi se okupile feministkinje da raspravljaju o polu, rodu, ženskim pravima i trans aktivizmu. Ukratko – mada je svako prepričavanje ovde hod po tankoj žici – pitanje je da li biološki muškarac može biti i postati žena, da li su nam hromozomi, penisi, vagine, prostate i materice dopali takoreći slučajno i nisu ništa drugo doli smetnja da nađemo pravi rodni identitet.

Pitanje je dalje da li osećaj ili samo izjava osobe rođene sa penisom da je zapravo žena treba da bude dovoljna da se ne samo uvaži kao žena, nego i da je biološke žene prime u recimo svoje svlačionice, toalete, zatvore, sportska takmičenja pa da onda čitamo kako bivši prosečni plivač sa lakoćom pobeđuje kao plivačica, te kako biološki muškarci nakon „promene pola“ u borilačkim sportovima razbijaju ženske lobanje.

I, nadasve, treba li „trans žene“ bez potpitanja primiti u veliki pokret žena koje su milenijumima ovako ili onako tlačene upravo od strane bioloških muškaraca – dakle osoba sa penisom – što je sistem koji se rečju opisuje kao patrijarhat.

Kako bilo, u biblioteci je trebalo da stavove sučele dve viđene autorke, koje se o ovome gotovo ni u čemu ne slažu – jedna profesorka Filozofskog fakulteta, i druga sa Instituta društvenih nauka. U biblioteci bi se, dakle, čitalo, ćaskalo i sporilo, a onda bi se žene iz čitaonice razišle u beogradski mrak, kud koja. O tome ne biste pročitali ni malenu vest na margini novina.

Sada ćete vala čitati jer se čitalačko veče – nije desilo. Biblioteka je, nakon par tvitova organizacije „Da se zna“, otkazala čitanje. Ta organizacija tvrdi da je rodno kritički feminizam zapravo plašt za „transfobiju“, napad na trans osobe, oduzimanje „prava na identitet“.

Za ove aktiviste je i svaka rasprava o tome zabranjena: „Trans žene jesu žene i trans muškarci jesu muškarci i rodni identitet ne sme biti stvar debate“, napisali su oni na Tviteru.

I najkasnije ovde, kad bilo ko traži da se otkaže bilo kakva debata jer tobože nešto ne sme biti stvar debate, tema bi trebalo da zainteresuje svakog, čak i ako se još nije usudio ili zainteresovao da pronikne u detalje jednog društvenog sukoba koji je odavno uzeo maha u Sjedinjenim Državama, pa se prelio i drugde po Zapadu.

Ne lezi vraže, eto ga i u Srbiji, ranije nego što smo mislili. Biblioteka je reterirala već i pod pretnjom malog šitstorma na društvenim mrežama, a onda napisala epski cinično saopštenje. Otkazujući feminističko čitanje, biblioteka je navela da je ona otvorena za sve (!?) te pozvala feministkinje iz Ženske solidarnosti i udruženje „Da se zna“ na zajedničku tribinu u kojoj bi razmenili stavove.

To je perverzija posebne vrste jer su ovi prvi sami pripremili čitanje u kojem bi se suočili stavovi, a ovi drugi javno kažu da o stvari debate ne sme ni biti. Ispada da je dovoljno proglasiti nešto tabuom pa da se jedna javna ustanova tome povinuje i da se uguši svaka rasprava.

Ćeranje će se nastaviti, jer će feministkinje tražiti smenu direktorke Biblioteke grada Beograda, žene koja ovom prilikom nije umela da zaštiti slobodu mišljenja i govora, i tako protivrečila onome čemu biblioteke i služe. Naime tome da u njima bude više od jedne knjige.

To je možda prvi simptom da tematika stiže i u Srbiju. Po društvenim mrežama i forumima već su raspakovane najdeblje moralne toljage, jedni druge optužuju za fašizam i mržnju, krive za samoubistva trans osoba ili silovanja žena od strane bioloških muškaraca koji se predstavljaju kao žene.

Neka ovde čitaocu bude preporučen podcast „The Witch Trials of J.K. Rowling“, gde se govori o talasu mržnje i pokušaju ukidanja autorke „Harija Potera“ nakon što je rekla da se „osobe koje menstruiraju“ zovu žene i da biološki pol nije izmišljotina.

Činjenica da i tako banalne zdravorazumske tvrdnje nekog mogu dovesti u neprilike sada, evo, dobija svoje odbleske i u Srbiji.

Dok je tema još na margini pa je čak i liberalni deo javnosti u nju slabo upućen, jedina šansa je da mediji, stručni časopisi, javni prostori (recimo biblioteke!) zadrže kičmu i omoguće da se o ovome razgovara, umesto što pristaju na Denkverbote (zabrane mišljenja) i brnjice za tobože nepodobne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.