Ana voli Aleksandra

Dobar mu je, ponovo, tajming. U sred teške krize na Kosovu, on iznova priča o obaveznom vojnom roku. To nikako nije slučajno, svi znamo.

Problem je što ni narod na Kosovu ne veruje više, u velikoj meri, njegovim bajkama. Sada bi kao ljudi trebalo da budu mirniji, jer će Srbi u uniformu, pa ako zatreba eto vojske tamo gde treba, a kod njega nema kreni-stani.

Kada su sve Aleksandrove priče ovakvog tipa u pitanju, trbe na kraju imati u vidu i onog mrmota koji na kraju zapakuje čokoladu.

Ja, nekako, verujem u Anu. Dok se ona ne oglasi, ja ne verujem u taj obavezni vojni rok. Čim se ona danima ne oglašava po ovom pitanju, nekako se nadam da to june neće da nas mune.

A ona, pametnica naša sa odličnim poznavanjem periodnog sistema elemenata Dimitrija Mendeljejeva, za sada mudro ćuti.

Šalu na stranu, ako je Aleksandar za nešto kriv, onda jeste za činjenicu da je Ana postala monstrum neviđenih i neslućenih razmera.

Ana toliko obožava Aleksandra da sa ogromnom sigurnošću možemo da zaključimo da nikada neće da ga napusti i izda. Bez ikakve dileme, ono što je Uroš Šuvaković bio Slobodanu Miloševiću, to je Ana svom šefu.

Treba, međutim, imati u vidu činjenicu da Uroš nikada nije bio ni premijer, niti predsednik Skupštine Srbije, a nije ni živeo u državnoj vili na Dedinju.

Ana je, i to je činjenica, mnogo bogatije nagrađena za svoju ljubav. Aleksandar je, za razliku od Slobodana, neko ko kupuje to da ga ljudi vole. Aktuelna predsednica Skupštine ga, ipak, voli najviše od svih.

Toliko ga voli, da joj je Aleksandar dao da živi u zajednici koja još nije definisana našim zakonima u zvaničnoj državnoj rezidenciji. I to na Dedinju, o trošku naroda, jer sve one mesečne račune koje stignu na njenu adresu plaćamo mi, građani Srbije.

Kada se sve to sabere i oduzme, Ana će i u vojsku da ode, dobrovoljno, ako tako nešto padne Aleksandru na pamet. Ume on sa njom da manipuliše, a što i ne bi. Kada je trebalo da se stavi tačka na Rio Tinto, Ana je bila ta. Kada je trebalo taj isti Rio Tinto vratiti u život, Ana je prva to učinila, kao da ranije nije odsvirala kraj.

Tako će da bude i sa vojnim rokom. Dok Ana ne krene, onako iz duše kako samo ona ume, da propagira vojni rok, teško da će od njega nešto da bude. Za razliku od nas, Ana zna gde i kada treba da se upeca. Ima dobre izvore.

I ne mora ništa da kapira. Nije to ni njen posao. Njen posao je, sve više, da piše na nekadašnjem Tviteru, a sadašnjem Iksu. Zna Aleksandar da vokalno Ana ne stoji baš najbolje i da je ponese neka strast i snaga zbog čega krene da baguje.

Ovako napiše, tri puta proveri šta je napisala, a onda proveri i onaj ko treba, i kada stigne dozvola, eto njenog pisanija u etru. Tako čekamo i o vojnom roku. Živi nismo šta će da kaže.

Dok se ona ne glasne, učinio je to premijer Vlade Miloš Vučević. On nam je poručio će mame i tate da budu suštinski zahvalni, jer će vojska njihove sinove još bolje da pripremi za život i da dalje stasaju kao muškarci.

Miloš je ovom rečenicom, moram da priznam, na neki način prevazišao i Anu. Ovako nešto, teško da bi i Ana sklepala, koliko god da voli Aleksandra.

Podsećanja radi. Miloš je u svom kabinetu našao mesto za jednog ko je izbegao da služi vojni rok i to u vreme kada ne ići u vojsku bilo skoro, pa sramota. Prvo je imao ravne tabane, a onda je valjda dioptrija bila velika da nije mogao da ide u vojsku.

Pogađate, to je Aleksandar, ali Vulin, ljubi ga tetka.

Ovaj Aleksandar je živ dokaz da se ne mora u vojsku, a može se uspeti u životu. On je uspeo da se pripremi za život bez vojske i stasao kao muškarac bez tog iskustva.

Ako je mogao taj Aleksandar, zašto ne bi to mogla i druga deca.

Siguran sam da će mnoge mame i tate, naročito bliske partijama na vlasti, učiniti sve da njihovi sinovi bez vojnog roka stasaju kao ljudi, jer znamo kako to ide. Ne ide da i ta, napredna deca, idu u vojsku.

A, Ana samo neka se što pre javi da znamo da li da spremamo novce za ispraćaj.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa