Da li je i vama ovo poznato?

Đorđe Lebović je u Drugom svetskom ratu ostao bez roditelja i 40 najbližih članova porodice. Kao tinejdžer je preživeo Aušvic.

Ono što me je zakovalo dok sam čitao njegovu knjigu „Anđeli neće sići sa nebesa“ jeste jeza, ali ne zbog teških iskustava koje je verno preneo iz logora, već zbog onoga što je pisao o Hitleru, nacizmu, fašizmu. On je sve to opisao u kontekstu onoga šta smo mi doživljavali i preživljavali devedesetih.

Lebović nije dočekao novoradikale, preminuo je 2004. godine, ali siguran sam da je njegova analiza Hitlerovih reči još jezivija ako se uporedi sa današnjom Srbijom.

Svoju analizu Lebović je otpočeo činjenicom da je Hitler brzo shvatio da masama treba da govori ono što one žele da čuju. A te mase su verovale da je čitav svet protiv njih. Opozicija je spadala u grupu domaćih neprijatelja i stranih plaćenika u vreme Hitlera. S tim u vezi „nacionalni radio je grmeo kako je nacionalno jedinstvo potrebnije nego ikada, a opozicija ga razara“.

– Ono malo izvan naše partije su ili ludaci ili idioti. Veličina člana naše partije ne zasniva se na njegovim umnim sposobnostima, već na njegovoj gotovosti da posveti svoje snage naciji i našem poretku, rekao je jednom prilikom vođa Rajha, a njegov saradnik Jozef Gebels je dodao su „naši opozicionari kriminalne, bolesne, degenerisane individue“.

Lebović za Hitlera kaže da se retko smejao, a još ređe šalio. Za saradnike je važilo pravilo da su mu važni jedino ako su mu korisni. Zanimljivo je da je reč koju je Hitler najčešće, najviše u svojim govorima koristio bila – mir!

Prema pričanju svedoka, o čemu Lebović piše u svojoj knjizi, kada je prvi put kročio u Rajhstag rekao pred svima: „Odavde više ne izlazim“.

Za Hitlera je nacionalnost sve. Nacija, odnosno otadžbina je najvrednije što nam je dato, a za dobrobit nacije je sve dozvoljeno. U ime nacionalnih interesa zločini se mogu proglasiti herojskim delima.

Onda ide još zanimljiviji deo. Vođa je neupitan. Za članove partije se njegova ne poriče. Ostaće zabeleženo da je jedan član Hitlerove stranke izjavio da ako bi vođa rekao da dva plus dva pet, onda je to sigurno tačno.

Vođa se mora voleti, njegova volja je zakon izvan svih zakona. Ili se Vođa voli, pa se gine za njega, ili se ne voli pa se gine od njega. Uz vođu, i njegov narod je najveći na svetu i ništa mu ne nedostaje.

Interesantno je da fašista ne veruje u dokazane istine, već smatra dokazanim istinama ono u šta on veruje.

Za fašiste je bitno nasilje. NJega koriste da bi došli i na vlasti, zatim u agresiji na stvarne i izmišljene neprijatelje, i na kraju u teroru za nasilno očuvanje diktature.

Da bi uspela u svojoj nameri, mora da postoje smernice za jedinstvenu centralističku partiju. U slučaju fašista, ona je imala sledeće smernice:

1. Za odbranu nacionalnih interesa sva su sredstva dozvoljena. Pojedinac nije važan, on postoji samo kao član zajednice.

2. Nužna je bezuslovna partijska disciplina, krajnja pokornost Vođi.

3. Nema protivničkih stranaka, jer one potkopavaju jedinstvo nacije.

4. Nema protivničke stranke i, prema tome, neće biti ni izdaje.

Posle osvajanja vlasti fašistički pokret uspostavlja totalitarnu vlast koju karakteriše ukidanje građanskih sloboda, nasilno suzbijanje različitih mišljenja, kao i silom iznuđeno jedinstvo političkih stranaka.

Jedinstvena centralistička partija (koalicija fašistički orijentisanih stranaka) dominira zajednicom i deli se na članove partije (aktivističko jezgro) i pristalice, koji slušaju i odobravaju.

Članovi partije su vlasnici nervnih centara države. Sve što član partije čini, oseća ili misli vezano je za moć partije, a ona ga štiti od svake odgovornosti za njegove grehove.

Praktično, grehovi su ukinuti – jedini greh je ne biti poslušan član partije, odnosno dobar patriota.

Moram priznati da sve ovo, na žalost, zvuči mnogo poznato. Nemam dilemu da je „Moja borba“ Adolfa Hitlera bilo poučno radikalsko tkivo, ali da je baš ovako slično, jeste više nego strašno.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.