Deca se ne prave novcem

Ipak, naučite jednom za sva vremena, deca se prave iz ljubavi, a ne zbog para.

Nema tog novca zbog kojeg bi neko krenuo u projekat prvog, drugog, trećeg… deteta, a to nam poručujete sa malih ekrana. Ponekada se zapitam, da li ljudi na vlasti znaju šta je to ljubav?

Da li su je ikada osetili u onom punom žaru i toploti. Ne mislim na onu ljubav o kojoj je nedavno govorio pod skupštinskom kupolom jedan od ministara, misleći na ljubav prema ženama.

E, iz te ljubavi se rađaju deca, a ne zbog novca koji će roditeljima da legne na račun.

Znam da će biti dušebrižnika koji će reći da postoje situacije o tzv. neželjenim trudnoćama, ali o toj temi ovde ne govorim.

Želim samo da jasno i glasno kažem da je pravo, pre svega žene, da odluči šta i kako dalje.

No, vratimo se na temu. Država nas putem malih ekrana zove da se demografski obnovimo i daje nam pare za uspešno izvršen zadatak.

Na moju nesreću, silom prilika i brojem godina, blizu sam situaciji da postanem deda, za oca je malo kasno.

Oduvek sam želeo da imam četvoro dece.

Na pola puta sam stao. Nema tih para koje moja Vera i ja nismo iskoristili za neuspešne vantelesne oplodnje, od kojih je jedna bila u inostranstvu. Mnogi parovi imaju dvocifrene pokušaje i ne odustaju.

Parovi u Srbiji su spremni da prodaju sve što imaju ne bi li dobili decu. Siguran sam da bi svi redom pristali da ne dobiju pomoć države, ali da dobiju decu.

To što država daje pare, nije nikakva sigurnost za budućnost.

Tu budućnost našoj deci niko ne može da garantuje, ali država je dužna da učini sve da osigura priliku za bezbedan život.

Krenimo od početka.

Od domova zdravlja. Kada srećan par sazna da će postati roditelji, prvi je korak otići kod lekara.

Zna se kakva je procedura. A, onda se desi da u domu zdravlja ne radi ultrazvuk, pa onda parovi uglavnom završe kod privatnika. I onda kreće finansijsko iscrpljivanje koje traje godinama.

Da je državi stalo do nataliteta, porodilišta bi ličila na spejs šatlove, a ne na kasabe iz perioda davno prošlih epoha.

Hrana za trudnice bi bila poput one u omiljenom restoranu ove vlasti u kojem su strani novinari morali da se povinuju situaciji da im je račun plaćen.

Država koja brine o natalitetu obezbeđuje dovoljan broj jaslica i vrtića sa kvalitetnim kadrom u koje bi deca hrlila i jedva čekala da dođu.

I tako dođemo do škole. Na našu bruku i sramotu, ni one više nisu sigurne.

Da li se još neko u ovoj zemlji seća šta se desilo u Ribnikaru 3. maja? Još jedna školska godina je počela, a da niko reč o Ribnikaru nije rekao.

Svakodnevno smo svedoci nasilja u školama i to od najnižih do najviših razreda. Šaljemo decu u školu kao na bojište.

Učitelje, nastavnike i profesore više niko ne poštuje. Ni deca, ni roditelji, a bogami ni oni sami sebe više ne poštuju, jer su toliko uniženi i poniženi da je to sasvim razumljivo. Država i dalje prosvetne radnike drži ispod nivoa proseka sa zaradama.

Zašto?

Da li je to namerno ili para stvarno nema? Teško da para nema.

Eno ih svakodnevno u Surčinu, utrpavaju se bagerima u nekakve stadione, delfinarijume, leteće automobile.

Vladin Generalni sekretarijat je dobio više para da ih potroši do kraja godine nego što će ih prosveta od ove vlasti ikada videti.

E, onda dolazimo do situacije ili nam deca odlaze na studije ili na motanje kablova.

Oni što odlaze na studije, ako nisu već otišli u inostranstvo da uče, onda će otići u inostranstvo da rade, jer ne žele da svoje stečeno znanje i umeće podrede članstvu u vladajućim strankama.

U ovoj zemlji ne vredi biti lekar, inženjer, arhitekta, pravnik, ekonomsta, ako nisi član. Naše obrazovanje donosi benefite u Srbiji samo uz člansku knjižicu.

I dok dete malo poraste, pare od države su odavno potrošene da pelene, bebi opremu, sveske, knjige, užine, ekskurzije, privatne časove… Zato batalite te besmislene spotove.

Novce od promašene kampanje bolje da ste iskoristili da oplemenite nekoliko soba u porodiliština. Tako biste uradili neko dobro delo.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa