Jedna od najvećih enigmi sa kojima sam se u skorije vreme susreo je ona koja je svoje otelotvorenje dobila na dva nedavna skupa u našem glavnom gradu. U pitanju su dva protesta i jedno pitanje između njih.
Radi se o protestu ispred Centralnog zatvora i onog povodom promocije knjige zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. Svega nekoliko desetina građana okupilo se u znak protesta zbog hapšenja Aleksandra Obradovića, programera iz Valjeva koji radi u Krušiku i koji je načeo aferu o umešanosti oca ministra policije u trgovinu oružjem. S druge strane, nekoliko stotina ljudi pokvarilo je ivent povodom izlaska knjige prvenca zamenika gradonačelnika Beograda.
Ono pitanje koje stoji između ova dva događaja je – Kako je moguće da nas toliko boli uvo za slobodu i pravdu, a da nas malo manje boli za tamo nekog drekavca iz Kraljeva koji se prema gradu u kojem živi ponaša kao dete u svetu lego kockica? Ovde imamo čoveka koji je na pravdi Boga uhapšen zato što je primetio neke stvari i pustio ih u etar, a onde jednog običnog političkog aparatčika kojem je skinuta brnjica i dozvoljeno mu je da radi šta hoće, koliko hoće i kad hoće.
Pomislio sam, ali samo na trenutak, kakva je tek mogla da bude sudbina Aleksandra Obradovića. Sećamo se svi Ivana Stambolića. O tome da je Aleksandar Obradović uhapšen, nismo imali pojma. Za tih devet dana mogli su i njega da odvedu na neko skriveno mesto i da ga više niko nikada ne vidi i ne čuje. Ako ova situacija nije mogla da nas probudi, da nas podigne na noge, na bunt kakav ima prilike da vidimo u Hongkongu, Barseloni, Rimu, onda nije naša država u krizi, mi smo.
Ovakva situacija ne treba mnogo da nas čudi, jer mi smo narod kojem su idoli Jutke i Žike, gde se ljudi poput ovaca vode po ulicama raznih nam gradova, a ponekad i vređaju porodice poginulih zarad hira nekog lokalnog moćnika. Dokle god je takva situacija u društvu, a tvrdim da je takva samo zbog jednog čoveka i njegovog uticaja na medije, ovaj narod neće imati šanse da slobodu, pravu i demokratiju doživi kao najvažniju supstancu za život.
Opozicija mora da se što pre trgne, što pre da nađe zajednički jezik, stav i strategiju, jer ovo može da u nekom drugom pravcu koji niko ne želi. Ako već imamo neodgovornu i bahatu vlast, daj da nam barem opozicija bude nešto bolja. Ziceri tipa uzbunjivač, Olivera Jovićević, Radoš iz Lučana…, moraju da budu kapitalno iskorišćeni. Nema sumnje da će u narednom periodu da ih bude sve više i više, ali front mora da postoji.
Ne smemo da ostajemo nemi na ovakve stvari. Drekavac će uvek da bude tu, da odvuče pažnju na drugu stranu, da Aleksandar Obradović ne bi bio prva vesti. Poput onih pejsmejkera na trkama od 10.000 metara, on trči za svog gazdu ne bi li gazda na kraju pobedio. Imali smo slobodnog čoveka u zatvoru, i roba na uzici na slobodi. I opet nam je taj rob bio prijemčljiviji nego slobodan čovek koji je otkrio aferu godine.
Kada budemo shvatili koliki je Aleksandar Obradović čovek u odnosu na drekavca, možda nam stvari bude jasnije. Da bi nam se to osvešćenje desilo, potrebno je da priču o slobodnom čoveku čuje svaki građanin ove zemlje. To se neće desiti tako što će opozicioni političari da gostuju kod Olivere Jovićević u Upitniku.
Od te emisije, i oni, a i mi, možemo samo da se „proliverimo“. Možda treba bojkotovati i RTS sve dok opozicija ne dobije barem status koji u tom programu ima onaj bik o kojem je govorila Marinika Tepić. Za novinarsku prvakinju RTS, vest nije uzbunjivač, vest nije Ivanjica, vest nije lažna diploma ministra policije i afera u koju je uključen njegov otac. Da li iko može da očekuje od takve novinarke regularan tretman u emisiji? Može ako je lud i blesav.
Dok se to bude desilo, mi ćemo se još dublje zakopavati. Vest će biti paljenje knjige jednog drekavca, ali ne i paljenje kuće jednog novinara, a informacija da je uhapšen neki slobodan čovek u Srbiji zlatnog doba prećutaće se kao i što se prećuti svaka važna i suštinski bitna priča. Zato će vest biti da je Sergej Trifunović uvredio dotičnu zvezdu sa RTS, ali neće biti vest sve one uvrede koje raznorazni botovi na tim istim mrežama plasiraju o onim novinarima koji nisu miljenici ovakvog režima.
Zato i drekavac nema zašto da brine. Olabavljen je povodac kojim ga gazda drži sve više. Zaradio je njegovo poštovanje više od bilo koga. I knjigu mu je dozvolio da izda, i to pred Sajam knjiga. Možda mu se i Ninova nagrada smeši. U zemlji zlatnog doba je sve moguće, pa i to da je drekavac jači od uzbunjivača. Ne samo da je moguće, već je i normalno.
#izVucicemose
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.