DS i propast Rimskog carstva

Prvi put u novijoj istoriji Srbije, kako to voli da govori ON, rukovodstvo stranke biće izabrano neposredno. Sve do ove subote, 24. septembra, partije u Srbiji rukovodstva su birale na istovetan način na koje se biralo i ono u Savezu komunista Jugoslavije – delegatskim putem. Bilo je od devedesetih godina prošlog veka svakakvih načina izbora, uključujući i aklamaciju, ali nikada niko nije izašao na crtu svojim članovima. Ipak, neizvesnost, ponekad, nije izostajala i prilikom delegatskog biranja, kao 2000. godine u DS kada je Zoran Đinđić pobedio Slobodana Vuksanovića, ili 2006. godine u SPS kada je Ivica Dačić dobio više glasova od Milorada Vučelića i Zorana Anđelkovića.

Najavljujući izbore u Mačvanskom regionu član Izvršnog odbora DS Dušan Kostadinović je naglasio da način izbora rukovodstva predstavlja ogroman doprinos za razvoj demokratije u zemlji. A DS je već do sada umela da bude značajan faktor demokratije. Imala je, na primer, od 1990. do danas pet predsednika – Dragoljuba Mićunovića, Zorana Đinđića, Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, jednog v. d. predsednika Zorana Živkovića, a posle izbora u subotu sva je prilika da će dobiti novog. Dala je tri premijera i jednog predsednika Srbije i nijednog ministra policije. Kada pogledate ostale stranke, vidi se drastična razlika. Na čelu Socijalističke partije Srbije su se našla samo dva čoveka od osnivanja – Slobodan Milošević i Ivica Dačić. Isti je slučaj i sa Demokratskom strankom Srbije – Vojislav Koštunica i Sanda Rašković Ivić, kao i sa Srpskom naprednom strankom – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. SRS, SPO, LSDV, LDP i mnoge druge imaju jednog lidera od osnivanja i teško da će u skorije vreme neko drugi da dođe na njihovo mesto.

Demokratska stranka je dala još jedan značajan doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Iz nje se „izrodio“ čitav niz, čak 11 novih stranaka, što direktno, što iz stranaka koje su iz nje ponikle. Mnoge od tih stranaka su i danas aktivne, a neke su davno prestale da postoje.

Sada je pred DS nova šansa. Kakva takva, ali je ipak šansa da se konsoliduje i da sa nekom novom energijom pokuša da se izdigne iz pepela za čije je stvaranje sama kriva. Ta šansa se odnosi, pre svega, na to da se konačno presabere, prizna greške, i utvrdi jasno šta joj je politika, ideologija, sredstvo i način političke borbe. Srbiji je potrebna DS, bez obzira što ima mnogih koji smatraju da će Srbiji biti bolje da ta partija jednostavno prestane da egzistira, i s jedne i s druge strane.

Ko god pobedio na ovim izborima, a kažu da će već u prvom krugu jedan kandidat da oduva preostala tri, teška je borba pred njim i veliki izazovi. Da li vratiti „bivše“ pod svoje okrilje, da li podržati zajedničkog predsedničkog kandidata, o čemu je već bilo reči na ovom mestu, a pre svega da li će uspeti da povrati poverenje građana.

DS se nikada nije našla u težoj poziciji. Pitanje je da su u subotu parlamentarni izbori da li bi prešla cenzus. Isto tako je pitanje i da li je taj ko će pobediti, sposoban i bez tereta na leđima da izgura stranku iz ambisa u kojem se našla, još jednom – sopstvenom zaslugom. Ova partija sebi ne sme da dozvoli poređenje sa situacijom iz perioda kada je Rimsko carstvo krenulo da propada. Carevi su se menjali takvom brzinom da vajari nisu uspevali da isklešu statue svih careva. Onda je doneta odluka da se telo ostavi, a da se menja samo glava kako bi svaki car bio ispoštovan. Zbog budućnosti Srbije, možda, stvarno ne bi trebalo da kičma stranke bude nepromenjena i da personalna promena ne donese ništa novo. Ovi izbori, jednostavno, moraju da pobede.

Bila je dobra kampanja, organizovane su i debate, ali kada neko bude osvojio 50 plus jedan glas, taj će imati ne samo legitimitet, nego i autoritet koji je stekao tim neposrednim izjašnjavanjem. To novom rukovodstvu treba da omogući tu energiju i snagu, neophodnu za bilo kakav potez i odluku.

Autor je novinar iz Šapca