Dva sata kvalitetnog programa

Ta hrabrost je verovatno u rangu jednog Herkulesa, Davida ili Popaja, ali, originalno, takvu snagu ima samo jedan heroj – Prvorođeni.

Čak ni jedan Martin Gudman, osnivač firme „Marvel“, ni svi njegovi saradnici, pa ni naslednici, sve ove godine nisu uspeli da osmisle super-heroja koji bi imao lik i delo našeg Prvorođenog. Takva hrabrost i energija prevazilazi sve poznate super-heroje, od Supermena do Dedpula.

Snažno se i neprikosnoveno suprotstavljati nekome ko je toliko moćan i jak da jednostavno nema mogućnost gde i kako da Prvovenčanom odgovori, prevazišlo je i maštu svih mogućih Marvelovih stvaralaca. Priznaćete šteta, i to velika. Vreme je za jedan film o našem super-heroju. Kako li ga niko od svih tih umetnika već ne smisli? Bila bi to borba epskih razmera između Lazara Ristovskog i Slobodana Ćustića ko bi ga režirao, da li bi bio film ili pozorišna predstava. Svetislav Goncić i Lepomir Ivković bi uši međusobno i?čupali boreći se za ulogu glavnog junaka. Sufler bi svakako bila gromada od čoveka, samo po gabaritima, izvesni Predrag Sarapa, a saradnici na scenariju i stručnjaci za specijalne efekte DJV, Marić, Mitrović i ostala menažerija. Sve bi njih, ipak, nadvisio još izvesniji Damir Handanović, jer umesto jednog filma ili pozorišne predstave, on bi priredio sedmodnevni Prvoređenifest. Ali, ne setiše se.

Ako prekinemo ovu zafrkanciju i skinemo rukavice, više je nego jasno da imamo posla sa najvećom kukavicom u novijoj istoriji Srbije. Da, kukavicom. Osnovna vrlina svakog junaka i heroja je skromnost. Ovaj naš je sve sem skromnog čoveka. Prvorođeni je najbolji đak u istoriji Zemunske gimnazije. Na Pravni fakultet u Beogradu još nije kročila noga boljeg studenta od njega. U prodavnici šrafova u Londonu dan danas se govori o enormnom uspehu radnika Prvorođenog koga niko nikada nije skinuo sa večite rang liste prodatog materijala u njoj. Sportska hala Pinki nikada nije imala uspešnijeg jednomesečnog direktora. I tako možemo do sutra. Problem je što jedan Supermen, ili Betmen, ili Iksmen, nikada se ne bi sami hvalili, skrivali su se ceo svoj imaginaran život. Prvorođeni mora i u samohvaljenju sebe da bude prvi, najbolji.

Da je hrabar i častan, Prvorođeni bi nekog svog partijskog druga ili drugaricu stavio na neku od odgovornih funkcija u državi. Hrabar i snažan, kakav jeste, on ne sme to da učini da mu se slučajno ne bi desilo ono što se desilo njegovom Tomi. Tako je za premijerku stavio Anu Brnabić, za gradonačelnika nestranačkog Zorana Radojičića, a za predsednika svoje stranke još drži sebe. Tek tu ne sme da se zezne i da pomisli da stavi nekoga. Tomin stranački duh lebdi nad njegovom sudbinom. A, Prvorođeni sa svakim može da izađe na kraj, sem sa sopstvenim duhovima. E, oni su zeznuti.

I na kraju, dođosmo i do tih opakih i strašnih likova poput Đilasa, Jeremića, Jankovića… NJima, ne samo da se obraća direktno u kameru, nego će tek da nastavi i to minimum dva sata kvalitetnog programa. Šta sve Prvorođeni nije o njima hrabro izgovorio u kameru. Mora da ga strašno iritiraju likovi poput već pomenutog Sarape i one Goce Uzelac, u koje gleda dok bljuje živu vatru na Đilasa, Jeremića, Jankovića i ostalu bandu. Služi nas sećanje, nismo svi mi izašli iz radikalskog šinjela, i pamtimo kako je sve ovo što je Đilas danas, bio i dok ga nisu smenili sa mesta gradonačelnika Beograda. A, onda nije bio lopov i tajkun, nekoliko godina, sve dok nije odlučio da se vrati u politički život. Tako je slično bilo i sa Jeremićem. Niko nije optuživao Jeremića dok se takmičio u Ujedinjenim nacijama za mesto generalnog sekretara ili ga po zlu pominjao dok je bio „predsednik sveta“. Seć?mo se još jednog najvećeg lopova – Bojana Pajtića. Kada su ga smenili, svi su zaboravili kako je „krao od bolesne dece“.

Kada sve saberemo, pretpostavka je da bi se Prvorođeni pošteno uneredio kada bi bio u prilici da se na istom mestu u isto vreme nađe sa svim tim srpskim alama i aždajama. Zna on to, zato je i hrabar samo pred kamerama koje sam izabere.