Imamo Laure, ali nismo Rumuni

Pobeđuju nas i jači i slabiji i to najviše zbog nas. Kao po nekom nepisanom pravilu, uglavnom biramo pogrešne strane, trenutke, izbore. Tamo gde bi trebalo da pokažemo da smo država, dokazujemo da smo partija. Naš usud, prošlost, sadašnjost, možda ne i budućnost.

Taj najprostiji vid politike koji se primio na našem tlu uništio je svaku instituciju u ovoj zemlji. Ničega više nema, sve je prekrila – stranka. Radi se samo ono što njoj odgovara, odnosno onako kako je to ustrojio „šef“. Nema ni Skupštine, ni Vlade, a videli smo ni Tužilaštva.

U zemlji u kojoj je nedostojan čovek na njenom čelu, više je nego očekivano da zamenica tužioca Bojana Savović bude „sklonjena“ i to samo dan posle uspešne akcije hapšenja po njenom predmetu koji možemo da nazovemo Slučaj EPS. Predmet Bojane Savović je samo zrno peska u moru predmeta pred srpskim pravosuđem.

Ne znam za vas, ali najiskrenije, mene je taj predmet i hapšenja u EPS zaprepastilo i to u pozitivnom smislu. Nešto se desilo posle toliko godina učmalosti.

Nema ovde javnog preduzeća u kojem nema malverzacija. Oduvek je bilo, a posao Tužilaštva je da ih uhvati sa rukama u medu, tamo gde ima dokaza.

I sada kada se to desilo, neki „šef“ u Tužilaštvu, sklonio je Bojanu Savović u neko drugo odeljenje i to u trenutku kada je trebalo da krene u ispitivanje uhapšenih. To što je uradila Bojana Savović, iskreno rečeno, ulilo je malo nade da je i u Srbiji tako nešto moguće.

Mnogi smo pomislili na Rumuniju i čuvenu Lauru Kovesi ili Koveši. Da li je tako nešto moguće i u Srbiji? Naravno da ne. Bojana Savović je „nagrađena“ i sklonjena, jer je uradila nešto što se nije smelo. A Laura je hapsila sve i svakoga. Imali smo tu priliku da vidimo da i Srbija ima „Laure“, i to ne samo Bojanu Savović.

Problem je što nismo kao Rumuni. Da jesmo, nema tog zaposlenog u srpskom pravosuđu koji ne bi istog trenutka ustao u zaštitu Bojane Savović. Pošto nismo, mi štitimo „šefa“ i to onog glavnog. Zbog njega je sve ovo. Da je normalan, kao što nije, prvi bi se oglasio i podržao Bojanu Savović.

Stvari u Srbiji su postavljene skroz naopako. Napreduješ, bivaš nagrađivan, napreduješ samo oko ti glava služi za klimanje, a ne za razmišljanje i za rad. Ko radi, bori se, a ne kliče „šefu“, nema ga. Goodbye Charlie! U njegove interese se ne dira, u njegove prijatelje, kumove, familiju, partijske kolege – nikako.

Zašto ćutite, sudije i tužioci? Gde ste? Zar su dva telefonska poziva u Utisku nedelje sve što možete? Zašto niste na ulici da branite svoje kolege, ne samo Bojanu Savović. Nije ona jedina, videli smo. Ok, izaći ćemo i mi na ulicu. Bićemo sa vama.

Vi, međutim, morate da podignete zadnjice sa svojih stolica i započnete bunt protiv tih „malih šefova“ koji vam kroje sudbinu. Kako uspete da pogledate svoju koleginicu u oči a da ništa niste preduzeli? Imate decu i porodicu? Imamo svi, ali ne saginjemo glavu.

Kada biste se uspravili i pokazali svoju snagu, onaj glavni i Nedostojni mogao bi samo da se pokunji, kako to ume, i pobedili biste. Lakše je skrenuti pogled, nabiti glavu u predmete i doneti platu u kuću. Ima budala koje će da ginu za ideale. Neka njih.

Zato mi nemamo šansu. Bojanu Savović će svi da zaborave za nekoliko dana. Zatrpaće je sa predmetima u tamo nekoj smrdljivoj kancelariji bez prozora.

Glavoklimači će dobiti nagrade i napredovanje, jer to su im obećali kada ih je stranka birala da rade to što rade. U jednom trenutku pojaviće se i Nedostojni i reći će da je sve u skladu sa Zakonom, da se tako radi u svim zemljama, da se on ne meša u pravosuđe.

Nikako da ukapiramo da moramo da se borimo. Moramo malo da budemo Rumuni koji su uspeli da se izbore protiv Čaušeskua. Srbija se poslednja u Evropi odlučila da uvede višepartijski sistem. Nismo ukinuli komunizam. Apdejtovali smo ga kupažom sa nacionalizmom.

Ni tog devetog marta se nismo pokazali, ni na Terazijskoj česmi, ni za Vidovdanski sabor. Tek smo petog oktobra uspeli da skinemo Slobodana Miloševića, kada je i njegovima bilo drago što više nije na vlasti.

Prihvatamo stvari zdravo za gotovo. Ne shvatamo da smo mi ti koji moramo da se borimo protiv tiranije, a naš predsednik je ništa drugo nego najprostiji tiranin obučen u skupa odela i naoružan modernim manirima. Sve to ništa ne menja, jer tiranin je tiran, a mi smo ovce koje čekamo svoj red kao što ga je dočekala i Bojana Savović.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.