Iskompleksirani drekavac – Vesić

 Čovek koji dolazi na posao i koristi kancelariju gradonačelnika Beograda u Starom dvoru niti radi taj posao, niti se pojavlju u javnosti, a verovatno se i ne oseća gradonačelnikom. U pitanju je doktor Zoran Radojičić. Za razliku od njega, čovek koji nije gradonačelnik, a ponaša se kao da mu je ostavinskom raspravom Beograd ostavljen u amanet, vedri i oblači našim glavnim gradom. Dobro i jednom i drugom.

Pogađate, radi se o Goranu Vesiću, večitom zameniku i čoveku koji je kao pas pušten sa lanca uništava grad i ljude u njemu. Poput većine naprednjačkih kadrova, i on je političku karijeru gradio u dijametralno suprotnom pravcu od ovog gde je sada. Vazda je bio mali od palube, takoreći – potrčko. Bio je, međutim, za.eban, znaju to članovi Demokratske stranke iz tog perioda. Imao je i tada neku zameničku funkciju tipa „zamenik zamenika“.

NJegovo zaduženje su bili prljavi poslovi koje bi retko ko hteo, mogao i želeo da radi, a radio ih je on da ih ne bi radio Zoran Đinđić. Bio je njegov čovek od poverenja, čovek iz senke, operativac. Trčkarao je sa svojim krivim nogicama tamo-amo po Srbiji, peglao situacije, organizovao i nameštao izbore u stranci. Svega se toga sećamo. Mogao bi o tome mnogo toga da nam kaže Zoran Živković, nekadašnja desna ruka Zorana Đinđića.

Sunce slave i svetla kamera i televizijskih studija nisu ga grejala svih tih godina. Neki drugi ljudi su bili u gro-planu, ali ne i on. I tu je počelo da klica to seme kompleksa koje je izniklo toliko da je danas u mogućnosti da uništi jednu evropsku prestonicu. Ružno pače srpske političke scene nije se pretvorilo u labuda, već u najobičnijeg drekavca koji poput svog gazde komplekse iz mladosti leči na milionima ljudi.

Dobacio je do mesta narodnog poslanika i nekih funkcija tokom Đinđićeve vlasti u Beogradu. Posle pobede DOS na izborima 2000. godine bio je i predsednik administrativnog odbora Skupštine Srbije, avanzovao je čak u savetnika saveznog ministra unutrašnjih poslova već pomenutog Zorana Živkovića i još jednu zameničku funkciju – zamenika predsednika skupštinskog odbora za odbranu i bezbednost. Nešto kasnije je bio i savetnik ministra odbrane Borisa Tadića. Zanimljivo je da je bio i zamenik glavnog i odgovornog urednika stranačkog lista Demokratija. Kačile su mu se te zameničke funkcije kao salata.

Jasno je da je bio u dubokoj zaleđini, a mališan koji je rođen u Kruševcu, a dečaštvo proveo u Kraljevu, hteo je više. Poželeo je da izađe iz senke, da ga ljudi vole, da mu se dive, a da ga se u stvari plaše. Verovatno je, slušajući odurno zavijanje režimske pevaljke lakih nota na Pinku, maštao i o tome da bude njegova. Sve to mnogo utiče na psihu i na razvoj, što se na kraju, danas lepo vidi i uočava.

Uništava grada koji mu je privatnim dekretom, mimo iole ikakve logike, dat u ruke. Čega god da se uhvati, upropasti. Slavija je poput Potemkinovog sela koja blješti samo zahvaljujući fontani plaćenoj dva miliona evra. Za čije babe zdravlja nam je ta fontana bila potrebna to, verovatno, ni on ne zna. Ruzveltova je katastrofa. Trg republike je najtužnija epizoda njegovog postojanja. Jednog dana, kada sve ovo prođe, treba na Trgu okačiti tablu sa njegovim imenom koja bi večno opominjala šta sve može da se desi kada „majmun uđe u tenak“. Svako ko je na vlasti trudi se da ostavi neki otisak u vremenu za buduće generacije, a ovaj nesposobni politički aparatčik ostaviće za sobom samo haos i rasulo.

NJegova mržnja je nemerljiva. Pre svega je upućena ka onima koji ga, očigledno, nisu dovoljno mazili i pazili. Živković je nestao sa političke scene, a Tadić ga više nije hteo. Kada je Tadić otišao u drugi film, pokušao je da nađe novu ruku koja će ga milovati u Draganu Đilasu. Čak mu je i manifest napisao bez da mu ga je ovaj tražio. I šta se sada dešava? Ti ljudi su postali predmet njegove osvete, a njihovo uništenje njegova opsesija. Zbog svega toga, sadašnjeg gazdu će služiti brže, jače i bolje od bilo kojeg drugog roba.

Ono što je najveća opasnost je ta da on to ne čini iz neznanja, već zato što želi. Ta rušilačka energija je poput helijuma kojim se puni i koji mu omogućava da arlauče po televizijama u maniru najvećeg drekavca iz tame. Poput vernog psa koji je godinama lajao na svaki njegov mig, ostaće uz njega do poslednjeg daha, jer ga je izvukao iz senke i dodelio mu parče slave. A onda je i pevačica legla na rudu. Te stvari se ne zaboravljaju.