Jedan jedini vođa

Koliko nam god bilo teško svarljivo to da je predsednik ove zemlje bio Tomislav Nikolić, toliko je sigurno tačno da je potez povlačenja sa mesta predsednika stranke koju je stvarao dobio aplauze na otvorenoj sceni. Proklamovani demokrata Boris Tadić tako nešto nije ni pomislio da uradi za sve one godine predsednikovanja Srbijom. Svi smo kritikovali Slobodana Miloševića.

A Šumadinac tužnog izražaja jeste, i lupio šamar svim demokratama u duši. Makar to bio i marketinški potez, on ga je jedini povukao u novijoj srpskoj istoriji. Otišao je sa mesta čelnika stranke koju je stvarao lično i personalno, ne shvatajući da je time stavio tačku na svoju političku karijeru. A setimo se da Aleksandar Vučić nije odmah obukao SNS dres i stao uz Tomu kada je krenuo u naprednu avanturu. Na sebi je imao radikalski šinjel i nadao se pozivu iz Haga da bi na njega mogao da zakači epolete zamenika predsednika. Taj poziv je otišao na drugu stranu, a Vučić je prišao Tominoj, napokon.

I dok je Toma silazio sa pijedestala prvog naprednjaka, što je istovremeno značilo i odlazak u prošlost, Vučiću je prošao tiket koji se dešava jednom u milion kombinacija. Postao je predsednik SNS, apsolutni lider u stranci, a time i državi. Toma je za to vreme bio predsednik „svih građana“ i uveseljavao voskoliko građanstvo svojim gafovima. Ovaj drugi je širio svoje carstvo i postao jedan jedini – Vođa.

Svi oni koji su postali to što su postali, mogu da budu zahvalni samo Tomi koji je pobedio Borisa. Da se desilo kontra, napustili bi i Tomu i Vučića, brže, bolje i jače. Ovako, ovde su gde su. Zacementirao ih je podanički mentalitet prema vođi, a ne prema Tomi. Tome se svi odrekli u sekundi i zaboravili na njegov doprinos. Stali su kada je ON rekao – Dosta je bilo.

A Vođa nema nameru da odstupi pre 2019. godine, kako reče kod najobrazovanijeg novinara u Srbiji Milomira Marića. Zašto baš tada? Ko to može da zna? Verovatno ni on sam ne može da dokuči. Šta će se to desiti do 2019. godine, pa da odstupi? Ništa. Verovatno ni tada neće otići sa mesta predsednika naprednih Srba, jer mu oni to neće dozvoliti. Ne treba da kopamo mnogo po arhivi da bi se setili da mu nije padalo na pamet da se kandiduje za predsednika, pa se kandidovao i zabio nož u leđa svom političkom ocu. Tako će i reč da pogazi, isto kao što je rekao da se penzionerima neće smanjivati penzije, da će da prima građane od šest izjutra, da će Klinički centar u Nišu biti završen za koji dan…

Evo pogledajmo primer Šapca. Od izbora 2012. godine u ovom gradu SNS nema gradski odbor već povereništvo. Na mestu poverenika se promenilo desetak stranačkih likova što iz Šapca što iz raznih drugih sredina. Pet godina ta stranka koja je najveća, najbolja, najlepša i sve drugo naj, ne može da organizuje izbore za svoj gradski odbor. Pa, kako bi vodili grad ako nemaju čoveka da vodi partiju?

Biće da je nešto drugo u pitanju. Svestan je Vučić da ne sme niko drugi sem njega da bude Vođa. Zato je i Ana Brnabić premijerka, a ne Nebojša Stefanović, što bi bilo najlogičnije. Zato je Vučić i dalje non-stop na malim ekranima, a ne Ana. Zato je Vučić i dalje premijer, a ne Ana. ON da je predsednik Mesne zajednice Majur, kod Šapca, bio bi Vođa, a ne kao predsednik države. Pa, ima valjda i među tim naprednjacima sposobnog sveta, nije valjda ON jedan, jedini, Vođa. Verovatno za taj mentalitet koji je u Srbiji dominantan jeste.

Protiv toga farmacija nije pronašla lek. Lek su jedino izbori na kojima ON mora da oseti da nije jedan, jedini, Vođa. Ti izbori će doći kad-tad, a udarac će biti toliko jak da će se od njega mnogo teže oporaviti sve sline, moleri, keramičari, mesari, botovi, vazduplohovi…

P. S. Jadna je naša profesija ako je Milomir Marić najobrazovaniji novinar.