Jedan metar i 5:0

Za tog građanina, koji je svakodnevno izbombardovan desetinama informacija o natčovečanskim naporima jednog čoveka koji ne spava, ne jede, ali pije vodu koju sam plati, ne ide na godišnji odmor već nekoliko godina, bori se kao niko pre i posle njega, kompromis vuče na neku drugu stranu od željene.

Kompromis bi mogao da bude da se, na primer, Sloba vrati Kiji. Muž bi ponovo imao ženu, a žena bi dobila brdo bilborda na kojima bi pisala reč – Izvini. Svako bi nešto i izgubio. Sloba ljubavnicu, a Kija neki tamo ponos i dostojanstvo. Prvorođenog , za razliku od prosečnog građanina, više zanima kompromis oko Kosova. Obećao nam je da će učinit sve da do kompromisa dođe i da će se boriti kao niko niko do sada niti će, ne bi li se razrešio ovaj problem. Obećao nam je da će predložiti rešenje kada se završi unutrašnji dijalog. Završi se ta farsa, predloga nema. Pre te farse govorio je da zna šta je predlog, ali da neće da ga kaže i da će to da učini tek kada svi budu rekli ono što imaju. Da li zbog toga što mnogi nisu ni pozvani na taj dijalog, pa nije sve saslušao, ili zato što taj predlog još ne postoji, mi ne znamo šta je ideja našeg rukovodstva, niti znamo gde smo. Tekoreći, nigde smo. Pričamo o kompromisu, a ne znamo šta bi mogao da bude kompromis. Ne znamo šta ćemo još da izgubimo što izgubili nismo, niti šta uopšte možemo da dobijemo.

To, verovatno, nije Zajednica srpskih opština, jer ona barem na papiru postoji kao nešto što mora da bude formirano. Razmena teritorija, definitivno, nije. Potpuna autonomija crkava i manastira SPC, verovatno nije nešto o čemu se definitivno razmišlja. Autonomiju za Srbe niko nije ni predložio. Taj jedan metar koji bismo dobili za nešto što moramo da damo, deluje toliko smešno da ne vredi ni spominjati.

Srbija mora da insistira da naši građani koji žive na prostoru Kosova i, da ne zaboravimo, Metohije žive život dostojan čoveka. Naša država mora da se bori za život običnog čoveka, a ne za onoga ko živi u oblacima sopstvenih iluzija. Ako se svi slažemo da Kosovo ne treba priznati, u redu – nemojmo priznati priznato Kosovo. To nam je jedino što možemo da uradimo. Nećemo da priznamo. Verovatno to niko ni ne traži od nas, ali traži neke bolne odluke koje se tiču stolice u UN. Ako ne priznamo priznato Kosovo, šta nas briga da li je ili nije u UN, pošto je nama mnogo važnije da deca iz Srbije i sa Kosova ne mogu da igraju rukomet. To što srpska država preko Srpske liste podržava Vladu Kosova, iz koje još nije izašla, koga je briga. Pa, mi glasamo za svaki predlog zakona koji ta Vlada predloži Skupštini Kosova, a smetaju nam deca koja se igraju lopte ili stolica u UN. I onda se čudimo kada to Kosovo ne dozvoli jednom ministru, bio to makar i Aleksandar Vulin da uđe na teritoriju koja po preambuli Ustava pripada Srbiji.

U krajnjoj liniji, nije ni bitno šta je nama Prvorođeni obećao, već šta je obećao onima koji su ga doveli na vlast. Jedan pametan čovek je rekao da su u Srbiji svi okrenuti ka Rusiji, ali da niko ne može da dođe na vlast bez Zapada – EU i SAD. Šta je njima obećano, to je kvaka. Boris Tadić je jasno rekao da neće da ukida paralelne institucije na KiM, i odavno nije predsednik. Prvorođeni jeste. Oni koji veruju Rusiji, ubeđeni su da su naši i njihovi interesi isti, a nisu. Rusi će ići, kada je u pitanju Kosovo, samo do granica svojih, a ne naših, interesa. Tu nema greške.

Za to vreme, domaće javno mnenje se pumpa veštačkim disanjem da je naš Prvorođeni ugrožen. Pogledajte samo na desetine naslovnih strana njemu omiljenih novina. Iza svako ćoška ga čekaju, vrebaju, love. Prave od njega žrtvu, ne bi li se narod sažalovao i prihvatio ga na svoje grudi kada bude uradio ono što mora da uradi, što im je uostalom i obećao. U toj konstelaciji snaga, Zajednica srpskih opština biće predstavljena kao vrhunski dobitak za sve nas, i to će biti to, ništa više ni manje. Ispašće da se žrtvovao za nas, da nije jeo šnicle, da je samo pio vodu koju je plaćao, nije spavao, nije išao na godišnji odmor, kako bi nam obezbedio sve ovo što je uspeo da obezbedi svojom mudrom politikom i borbenošću kakva nije zabeležena nikada u istoriji Srba.

A, lepo nam je krenulo. Sećate se da smo vodili 5:0. Od tog rezultata stigli smo do toga da bismo bili srećni i zadovoljni i sa jednim metrom. Kompromis, nema šta.