Laufer se, kanda, umorio

Da li nam je to zapisano u genetskom kodu, ili nam je vreme namenilo takvu vrstu osećanja prema službama, tek ta opsesija ne popušta ni na početku 21. veka.

U jednu od najvećih urbanih legendi Srbalja je svakako ona epizoda iz Drugog svetskog rata kada je u okupiranom Beogradu Gestapo morao da uputi apel tim istim Srbima da malo odahnu od cinkarenja, jer ne uspevaju sve informacije da odrade, a mnoge nisu ni bile tačne. To je, dakle, legenda, ali ako se pogledamo u oči, vidi se mnogo iskrica koje govore tome u prilog.

U našoj voljenoj Srbiji nikada na vlast neće doći odgovorni, neukaljani ljudi koji će biti spremni da, makar i zarad i svoje propasti, odgovore svom narodu ko je sve bio doušnik, saradnik, da raskrinkaju Službu. Jedan veliki, nebeski narod tako nešto ne bi mogao da dozvoli sebi. Verovatno broj doušnika premašuje broj punoletnih stanovnika iz nekih vremena, ali gotovo sigurno je da je i to jedna od urbanih legendi. Pre će biti da je taj broj mnogo manji, ali da znaju da se dobro čuvaju i sačuvaju.

A Služba, kako god da se zove, zna posao. Malo pusti tamo, malo pusti vamo, i svi zadovoljni. Ranije smo pikanterije dobijali iz Šešeljeve kuhinje začinjene najljućim političkim začinima. Navodno se radilo o izvesnom Lauferu, koji je bio skup ličnosti i lideru radikala slao sve moguće informacije koje je najteži srpski političar oberučke prihvatao i obelodanjivao. Vreme se, međutim, malo promenilo, Laufer se, što bi Vojvođani rekli, kanda umorio, i mi smo dobili novog insajdera otelotvorenog u srpskom izdanje legendarnog Vikiliksa – Veljaliks. Do sada smo imali priliku da vidimo dve autentične fotografije iz tog ubojitog arsenala nekada najpoznatijeg šumadijskog političara iz Čačka. Svega toga, doduše, ne bi bilo da student nije zapalio žito i da su kere iz Jakobsfelda ranije zalajale. Ko bi rekao da ćemo zahvaljujući tim neviđenim kilometrima postojećih koridora doći do nezadovoljstva koje će tek, prema najavama, doći do vrhunca. Tako je šumadijski ris zarežao, najpre iz studija Televizije Šabac, jer nigde drugde ne bi ni mogao, a zatim je mučenog Zlatibora sa zagrljenim Dušanom Spasojevićem vinuo u orbitu u kojoj se ta ista gromada od lekara nije izvolela naći. I pojaviše se neke slike, sa nekim ljudima, na nekom mestu sa sve bazenom u pozadini, i nikom ništa. Nesrećni Zlatibor je posle tog istog Spasojevića stavio u zajednički kontekst sa još mučenijim Klintonom i suncem ozarenim Putinom. Ako nam ne smeta njegova fotka sa Bilijem i Vladom, što bi nam smetala slika sa Dušanom i tamo nekim divnim sportistima, od koji jedan izgleda baš i nije divan, jer je morao da proda taj fotografski zapis da bi preživeo, kako reče Zlatibor.

I nikom ništa. Ono stvarno, ne može čovek da bira koga će da operiše, a koga ne, ali može da izabere sa kime će da se fotka. Mada, Zlatiboru je, po svoj prilici, odgovaralo to društvo. Priča se da je i neki stan kupio od sličnih ljudi i svašta nešto je tu bilo. Ali, čak ni NJEMU nije ništa sporno. A kako bi mu i bilo. Pa, taj isti ON je prelepljivao tablu sa imenom Zorana Đinđića u jednom novobeogradskom bulevaru koji je dobio ime po prvom srpskom demokratski izabranom premijeru nalepnicama sa imenom Ratka Mladića. I sada ON hoće spomenik da tom istom Đinđiću podigne. Lepo je primetila Tanja Vojtehovski da bi bilo dobro da u prvom redu, prilikom otvaranja tog spomenika, bude upravo Zlatibor, čovek koji se družio, slikao, razmenjivao nekretnine sa ekipom koja je prema zvaničnoj presudi suda ubila premijera.

Kakve se sve slike nalaze u sefu vaskrslog nesuđenog direktora srpskih koridora, ostaje da se vidi. Velja tvrdi da ih ima još. Bira tajming za obelodanjivanje, verovatno.

Šta iz ovoga svega može da zaključi uspavana služba aždaje iz Batajnice. Srbiju ne zanima boranija. Ako želi da udari pravo u centar interesovanja, moraće da Laufera preusmeri na GLAVNOG, a ne na sporedne igrače. Šešelj veruje da su mu svi sem NJEGA nedorasli i neozbiljni protivnici, tako da sa pravom javnost u Srbiji očekuje da će da „udari“ na NAJJAČEG, ne bi li ga pobedio. Da li će to da uradi, to verovatno zavisi i od ponude, ali i o spremnosti Laufera da malo zaroni po dubini. Ima i Laufer svoje interese u svemu tome. Možda je, ipak, vreme da Šešelj dokaže da pas koji laje može malko i da ujede. Onda će, sigurno, ostati bez NJEGOVE milosti, ali bio je omiljen opozicionar i Slobe, pa se ozario kao retko kada u životu kada je taj isti Sloba izgubio izbore 2000. I novinari koji su bili prisutni u zgradi Magistrata te septembarske nedeljne večeri pamte, a ima i nekih fotki, verujte.