Mafijaški gambit

Ostavku je morao da podnese još u sredu, 3. maja. To je bilo prvo što je morao da uradi kada je stao pred javnost tog dana, a ne da za masovan zločin u školi okrivi „internet i zapadne vrednosti“.

Ljudi koji su na vlasti nikako da razumeju šta oni rade i šta predstavljaju. Svi oni, redom, postavili su ovog dana pitanje – A za šta je Ružić kriv? Pošto niste sposobni da shvatite, evo malog objašnjenja.

Ružić je kriv ako zanemarimo moralnu odgovornost koja napokon mora da se uspostavi u našem društvu, zato što apsolutno prstom nije mrdnuo kada je u Trsteniku ekipa učenika izvukla stolicu nastavnici engleskog, to snimali i objavili na YouTubu.

Kriv je jer se krio iza školskih odbora, inspekcije i zastarelih pravilnika. Čemu služi ministar?

On je morao da se postavi kao autoritet u ovom slučaju. Nisi valjda ministar samo da bi se vozio službenim kolima, imao sekretaricu, dnevnice i zapošljavao stranački kadar.

Ministar mora da bude faca koja će da se ukrsti sa najvećim alama u društvu.

Zašto Ružić nije posetio tu nastavnicu, preslišao direktora te škole, uradio bilo šta?

Isto tako je reagovao i u slučaju boravka u školi Kristijana Golubovića. Radi nešto, rešavaj, bori se. Lepo je okačiti zastavu Srbije i napisati „socijalisti“. To nije borba za

Srbiju, već za svoj džep. Borba za Srbiju je da uzmeš i za uši izvučeš i Kristijana, i tu direktorku, i sve one koji pogubno utiču na našu decu, a nalaze se u našem školskom sistemu, i ukloniš ih odatle.

Masovne zločine poput onih u Jabukovcu i Velikoj Ivanči teško da je neko mogao da spreči, ali ono što se desilo u „Ribnikaru“ nije smelo da se desi.

Kako smo dozvolili da deci uzori postanu Kristijani, Zvezdani, Maje, Stanije, Soraje? Vlast to promoviše, kao i nasilje za koje optužuje sve druge samo ne vidi svoje greške.

I tako već 11 godina.

Umesto da je ko gospodin čovek podneo ostavku na vreme, mi smo doživeli, da se izrazim šahovskim rečnikom – mafijaški gambit. To je ono kada mafija mora da žrtvuje nekog svog člana, pošalje ga u zatvor, „zamoli“ ga da preuzme odgovornost za sebe, i tako obezbedi svoju porodicu, a mafiju zaštiti.

To se upravo sada desilo. Ružić je svojom ostavkom amortizovao nezadovoljstvo građana Srbije prema vlastima. Da li je uspeo, videćemo.

Mnogo se vlast uznemirila oko najavljenog protesta protiv nasilja u Srbiji. Više ju je to pogodilo nego dva zločina koja su Srbiju oborila na kolena. I zato, i u tom kontekstu treba posmatrati Ružićevu ostavku.

U tom smislu, imam potrebu da jasno i glasno kažem da snažno podržavam najavljene zakonske promene po pitanju oružja, kao i promenu kaznene politike. Protiv sam uvođenja smrtne kazne.

To je, ipak, civilizacijska tekovina. Ne razumem mogućnost da se maloletni ubica pusti na slobodu, jer je to tako po aktuelnom zakonu. Ali, ne razumem da će ova vlast da učini sve što može da sačuva filozofiju Pinka i Hepija i da će braniti „Zadrugu“ kao zenicu oka svoga.

Vučić da je ovako branio Kosovo, kako brani Pink, Hepi i Zadrugu, sačuvao bi ga u Srbiji. Umesto toga, pao je tako nisko da je postao jeftin PR Željka Mitrovića.

Brani Zadrugu pominjanjem Kuma i Skarfejsa. Taj čovek je toliko skrenuo sa puta normalnosti da filmska remek-dela upoređuje sa kriminalcima i prostitutkama na jednom Pinku. Kakva je to zamena teza.

To je ta naprednjačka životna filozofija. Sve dolazi polako na naplatu. I vlasnik pečenjare kao direktor EPS-a, i lažni doktorat Siniše Malog, i Nambija Aleksandra Šapića, i geometar sa Uba, i keramičar kao ministar, i Vulin kao šef BIA, i Olivera Zekić kao šefica REM-a, i Čale kao premijerka, i Luki iz Pećinaca, i Jutka iz Brusa… Šta si ti mislio, Vučiću, kada si ih postavljao, da to može da traje doveka.

Živimo u državi u kojoj je 600 policajaca nesposobno da uhapsi jednog momka od dvadesetak godina, u kojoj ista ta policija hapsi auto umesto „kumića“. Tako mora da bude kada imaš ministre policije kakve si imao.

Vučiću, ne samo što si kriv, nego si najopasniji i najpogubniji po Srbiju. U danima nacionalne krize ljude nazivaš ološem i hijenama. Radi li to normalan predsednik? Imaš li neku granicu?

A mi građani, zbog naše dece, moramo na trenutak da stanemo i da se zamislimo nad jednom porukom koja danima kruži Srbijom, jer smo i mi krivi za mnogo toga – Godine ćutanja dovode do minuta ćutanja!

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.