Metamorgana!

I tu je početak i kraj svake priče.

Sada se okrećemo unazad i razmišljamo o svim greškama koje smo počinili svi mi, ne samo oni koji su bili na vlasti od 2000. godine. Nema više šta da mozgamo. Sami smo stvorili monstruma i dali mu vetar u leđa. Danas taj monstrum sam sebi suflira kako opozicija, za koju tvrde da je predvodi Dragan Đilas, želi da ga ubije.

Koliko je ova bolest inficirala srpsko društvo, to više nije normalno. Zbog jednog bolesnog čoveka na vlasti, zarazila se cela zemlja.

Šta sve on, i ljudi oko njega, nisu spremni da urade ne bi li pažnju javnosti uspeli da preusmere sa Krušika, to prevazilazi svaku zdravorazumsku logiku.

U minule dve nedelje, Prvorođeni je najpre bio hospitalizovan na Vojnomedicinskoj akademiji. Saopšteno nam je da je životno ugrožen i da je dva dana proveo na aparatima. Trećeg dana je bio na poslu i valjao se po parketu sa psom. Zaraza je već tada počela da se širi.

Sećate se da je kolega Miodrag Sovilj bio, maltene, osumnjičen za pokušaj atentata uz pomoć mobilnog telefona. Nemali broj ljudi je tih dana verovao da je u najmanju ruku sprečen pokušaj atentata i da su Sovilja instrumentalizovale neke strane sile i službe da to uradi. Na svu sreću, Prvorođeni je živ i zdrav, a to vidimo svakodnevno zahvaljujući kamerama koje nam još jedino direktno ne prenose koje je boje i agregatnog stanja njegova stolica.

A onda je usledio pravi atentat i to u vidu naslovne strane NIN-a sa kropovanom fotografijom. Moram da priznam da mene ta naslovna nije dotakla na način na koji jeste Slobu Georgieva ili Milana Antonijevića.

Kada se razvila polemika na društvenim mrežama, Prvorođeni je tu video priliku da se po ko zna koji put predstavi narodu kao žrtva, veća od pokojnog Đinđića, i pustio zle duhove iz boce u etar. Atentat, ubistvo!

To su bile reči koje su iz tih megafona pronalazile put do građana. Poput izgubljenih duša u pustinji koje su videle fatamorganu, svi oni su orgazmatično doživeli – METAMORGANU.

Nikako mi nije bila jasna histerija koja je rasla iz minut u minut, naročito ako se ima u vidu da je to kropovana fotografija Tanjuga koju je Blic već ranije objavio. Pogledao sam i tu fotografiju i video čak dve puške koje su bile okrenute ka posetiocima tog sajma.

Uzeo sam lenjir i olovku, povukao liniju na obe fotografije i zaključio da je, u stvari, NIN spasio glavu Prvorođenom, pošto su obe puške sa originala „pogađale“ njega, a kropovana Milorada Dodika i to usred čvora od kravate. I šta ćemo sada?

Atentat je, zatim, dobio apdejt, i kao glavni organizator je imenovan Dragan Đilas. Veoma je zanimljivo da mi ni dan-danas ne znamo ko je inicijator i nalogodavac atentata na Đinđića, ali zato pouzdano znamo da je Đilas organizovao ubistvo predsednika Srbije koji je, Bogu hvala, živ i zdrav i daće, taj isti Bog, da tako bude još barem nekoliko desetina godina. Saznali smo i to da je Đilas vlasnik Danasa i NIN-a, i da je on organizovao i prelamao lično naslovnu stranu ovih novina, kao i da plaća Koraksa.

Najzanimljivije je to da Prvorođenom nije dovoljno da o atentatu i Đilasu, odnosno opoziciji, govore samo njegovi partijski drugari, nego narod u to moraju da ubede i „spavači“ koji glume zabrinute građane, pa priču o organizatoru ubistva Prvorođenog potvrđuju Čeda Jovanović i ostali iz te bratije. Tako deluje ubedljivije. Ta kuhinja radi 24 sata, bez prestanka. Neko se setio i da udovicu Olivera Ivanovića zloupotrebe još neki put, pa su i nju poslali u onaj „Hit šit“, a teško je žabu u vodu naterati. I ona će da pojača još više tu „istinu“.

Ako i dalje ne kapiramo koliko je sve ovo bolesno, onda je moguće da je zaraza prešla i na nas. Krušik se danima više ne spominje. Mića Megatrend prekosutra ide iz zemlje, Siniše Malog se više niko ne seća. JorgoBanka i Trivanka trljaju ruke, jer ko će tek njih u ovom haosu da proverava kako su i šta pisale u svojim radovima. Doktor Sli, pardon, Stefanović se nada da je i njegova akademska titula zaboravljena i bačena na dno mutne Temze.

Meni je to veoma teško da napišem, i dugo sam to izbegavao, ali evo prvi put apelujem na sve da se malo dozovemo pameti. Ako to ne budemo uradili, plašim se da srljamo ka pravom građanskom sukobu, i dalje ne želim ni da pomislim – ratu. Sve je ovo otišlo predaleko zbog nečije bolesne ambicije da od Srbije napravi Severnu Koreju u kojoj će svi da ga vole i da mu se bespogovorno dive. To jednostavno – ne biva, ali kako nezasitog čoveka ubediti u bilo šta.