Foto: Radenko TopalovićCrna Gora je dobila novog predsednika, i prvi put od uvođenja višepartijskog sistema, on nije član Demokratske partije socijalista.
Velika se galama podigla i u Srbiji zbog činjenice da je Milo Đukanović izgubio i poslednju poziciju vlasti, a Jakov Milatović dobio petogodišnji mandat.Najnormalnije bi bilo da Srbija shvati, posle toliko godina, da je Crna Gora nezavisna država, naš komšija i samostalna zemlja. Tako bi trebalo da gledamo i na rezultate izbora.
Ništa nama ovde neće biti bolje ili lakše zbog činjenice da Milo više nije predsednik i da neka nova generacija političara dolazi na vladajuća mesta.Ono što bi trebalo da kao nauk Srbija izvuče iz ove priče jeste to da promena vlasti, predsednika, premijera, gradonačelnika, nije ništa strašno, naročito po pitanju običnog sveta.
Onima koji odlaze sa vlasti jeste, naročito ako su na njoj proveli puno godina. To nekako uđe u krv. Kada je reč o onima koji na vlast dođu, njima ona postaje ogromna odgovornost i teret koji nose na svojim leđima.
Problem je što nove vlasti na tu činjenicu uglavnom gledaju kao na priliku za beneficiran život. Naročito kod nas na Balkanu.Činjenica da je u Crnoj Gori moguć drugi krug je otrežnjujuća za Srbiju.
Nema iole slobodnomisleće jedinke u Srbiji koja pre dve nedelje, posle prvog kruga, nije pomislila – blago njima. U Srbiji je drugi krug nemoguć.Nezamislivo je i da, na primer, Aleksandar Vučić jedne nedelje oko 22 sata izađe pred novinare, prizna poraz i čestita svom protivkandidatu na pobedi. Srbija, za razliku od Crne Gore, nema taj demokratski kapacitet i tu nema rasprave.
Onoliko koliko je Vučić pre godinu i kusur dana naradio da osvoji glasova, toliko je 3. aprila i izbrojano.Vučić je učinio sve što je mogao da nam ogadi politiku i politički život. Setimo se samo kampanja protiv svih onih koji su digli glavu da mu se suprotstave, od Saše Jankovića preko Dragana Đilasa do Miloša Jovanovića, kao i na hiljade običnog sveta.
Prvi je bio ubica, drugi lopov, a treći Francuz. Ko bi posle svega toga glasao za takve ljude. Glasaju, međutim, za najvećeg medijskog manipulanta i monstruma koji je sa svojim saborcima uništio mnoge živote potencijalnih protivkandidata.
Kako bilo koga da zamislimo u borbi protiv Vučića kada svi zajedno znamo kako oni prolaze.Jedan Nemanja Vidić, proslavljeni fudbalski as, pomislio je da se kandiduje za predsednika Fudbalskog saveza Srbije, i videli smo kako je prošao. Kako bi se tek proveo neko iole ozbiljniji Vučićev takmac.
O tome da li je Milo Đukanović poslednji evropski diktator, ne mogu da sudim, jer ne živim u Crnoj Gori, i nisam se preterano bavio situacijom u njoj od njene nezavisnosti. Znam da se suprotstavio Slobodanu Miloševiću u vremenima kada se glava gubila, da je švercom punio državnu kasu, da je državu otvorio za Ruse, a onda je i „zatvorio“. On je Crnu Goru mnogo više približio Evropi od Srbije i uveo je u NATO.
Šurovao je sa Vučićem i onim arapskim investitorom koji nam napravi Beograd na vodi, i borio protiv uticaja SPC na život u CG. Ono što mene čudi, jeste činjenica da pobednici izbora u Crnoj Gori mnogo toga ne vide šta se dešava u Srbiji, a proglašavaju Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije, za poslednjeg diktatora u Evropi.Nemojte tako, braćo Crnogorci.
Šta ćemo sa Vučićem? On je kao demokrata? Neće biti. Ne postoji laž, manipulacija, metoda i potez koji Vučić nije spreman da preduzme da bi opstao na vlasti. Nije, doduše, stigao ni do polovine vremena koje je Đukanović proveo na vlasti, ali već ga predlažu za doživotnog predsednika. Ubedio je narod da je jedan jedini. Da ne postoji niko drugi.
Čak i njegovi prvi saučesnici govore o tome da se jedino on bori za Srbiju. Kao da drugi ne postoje. Izgleda da i ne postoje, jer u ovako organizovanoj vlasti, Vučić nema saradnike, već isključivo sluge.A sve te sluge na poraz Đukanovića gledaju kao na svoju pobedu. I veruju da su Srbi pobedili u Crnoj Gori, što je velika zabluda.
Ne kapiraju da i na taj način unižavaju građane i građanke Crne Gore. Ovo je njihova pobeda i odluka koju su doneli, i to se poštovati mora.Mi smo daleko od odluka koje nas mogu učiniti normalnom zemljom.
Sami smo krivi. Dok Đukanovića sa pesmom ispraćaju sa funkcije, a neki kažu i u penziju, političku prošlost, mi našeg dočekujemo sa nekim navijačkim pokličima i stihovima koji su iznedreni u naprednjačkoj kuhinji. To je možda i najbolji opis situacije u kojoj se nalaze dve države.
#izVucicemose
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
