Mladunče

Pre nego što režimski mediji krenu sa zakašnjenjem da pišu i govore o još jednom herojskom činu predsednikovog sina, valja skrenuti pažnju na još jedno u nizu ponižavanje Srbije. Veliki tata mora da je zadovoljan.

Samo pukim slučajem, sin je sprečen da odbrani srpstvo na nezgodnom terenu u Gelzenkirhenu.

Najpoznatije srpsko mladunče mora da razume da kao sin predsednika Srbije nije običan građanin, već da i on, na neki način, predstavlja zemlju iz koje dolazi. Problem je što je mladunče tako vaspitano da je za njega i njegovo okruženje takvo ponašanje vrhunac patriotizma.

Neću sada o okruženju, a svi smo videli sa kime je tamo bio. Teško je objasniti kako to da je baš najpoznatije srpsko mladunče jedino od svih mladunaca u Evropi takvo.

Imaju i druge zemlje učesnice svoje mladunce, decu predsednika, premijera, kraljeva, knezova i ostalih glavešina, ali ne videsmo ih ni u jednom incidentu, ni na jednom sportskom događaju.

Dobro je što je do težih posledica po mladunče došlo o trošku građana Srbije, jer hoću da verujem da su oni koji su ga sprečili da se i on obračuna sa Englezima i Albancima, ipak pripadnici zvaničnog državnog obezbeđenja, a ne njegovi pajtosi sa ulice.

Jednom prilikom nam je Vučić poručio da bi se njegovo mladunče drugačije ponašalo kada bi na ulici sreo Marka Vidojkovića i moju malenkost, ali ga momci iz obezbeđenja sprečavaju u tome.

Tako ću ostati pri stavu da ga je, ipak zvanično obezbeđenje „uzemilo“ i sprečilo da nastavi da bruka Srbiju.
Do trenutka kada nastaju ovi redovi, jedino je u mladunčevu odbranu stala Dijana Hrkalović.

To je ona čuvena državna sekretarka iz Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji je ministar bio sada sveže oženjen Nebojša Stefanović.

Mora da su veliki grehovi prepodobne Hrkalović kada mora da se pere pozivima na tuču onima koji su objavili snimak na kojima se vidi mladunče u pokušaju odbrane Srbije u bici kod Gelezenkirhena.

Na tom „trulom Zapadu“ ne nestaju snimci sa nadzornih kamera, kao u Srbiji.
Tata, kao okoreli neuspešni navijački huligan, a mladunče kao neko kome, Bogu hvala, ljudi koji vode računa o državi ne dozvoljavaju da razmahne svoja nejaka krila, naša su realnost. A, u pitanju su najobičnije kukavice – drž’te me da ih ne bijem.

Setite se samo brata kako se savio pod jednim udarcem pendreka u leđa. Krik se čuo do neba. Verovatno se u čuveni autor slike „Krik“ Edvard Munk prevrnuo u grobu od tolikog vriska.

Takvim ponašanjem se ne čini dobro Srbiji, niti se brani Srbija. Možda se tako brani majica, ne znam. Najviše se štete nanosi reprezentativcima Srbije koji sve to prate, a imaju mnogo svojih problema.

Igramo najvažniju utakmicu bez kapitena Dušana Tadića, ali kakav nam predsednik, takav nam i selektor.

Nadobudan, umišljen da je Bogom dan, nesmenjiv, jedan jedini. Selektor je malo pametniji pa se bavi samo fudbalom, a nije baš vičan tome, bez obzira na sve rezultate i sreću koja ga je pratila.

Samo zahvaljujući promeni sistema takmičenje, tu smo gde smo. Igrom to nismo zaslužili. Reprezentacija koja u dva meča nije uspela da pobedi Mađarsku ili Bugarsku, nema mnogo čemu da se nada.

Na sve to, kapitena reprezentacije i sigurno jednog od najboljih igrača ostavi na klupi. Nisam video da je ijedan selektor ostavio svog kapitena u rezervi na EP.

Mada, ko sam ja da sudim o fudbalu i navijačima.

Prošla su vremena kada smo imali mogućnost da nam treneri budu poput Bože Simonovića iz Urugvaja 1930. godine. Taj se nije duvao, pravio važan, razmišljao o sebi kao o veličini. Čak su mu se i smejali, zvali su ga – Dunster.

A, on je mirno i strpljivo radio i pobedio Brazil. Stigao do 3. mesta.

Ostao je zapamćen kao jedini selektor koji je u dva navrata pobedio Brazil. Sve ovo će pasti u vodu ako nas sreća i igra vinu u nebesa.

Ako se to desi, biće to isključivo zasluga igrača, a ne navijača, makar ih predvodili selektor, predsednik i njegovo mladunče.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.