Mrvica srama

Film „Mezimica“ neće biti snimljen zato što je „Srbija demokratska zemlja u kojoj nema cenzure“.

Problem je, međutim, što se u 21. veku reč „cenzura“ pravda pričom da smo demokratsko društvo. Tako smo se pravdali da smo demokratsko društvo kada je ukinut Utisak nedelje. Ni tada nije bilo cenzure, nego je privatnik, vlasnik televizije, tek tako, iznenada i u skladu sa demokratskim standardima, ukinuo emisiju koja je donosila najviše reklama televiziji. Logično. Slično smo branili demokratska načela i kada je ceo jedan mediji – Radio B92, ugašen. Tako uvek reagujemo, najpre država, a onda se i mi kao njeni sledbenici povinujemo.

Biće da je problem nešto drugo, a to su dušebrižnici koji vole da vode računa o tome da Prvorođeni može mirno da odspava i to malo vremena što provodi u snu. Mada, za ukidanje Utiska sigurno glavna zasluga pripada njemu. Posle toga, sve je bilo lakše. Izvođači radova su se sami ređali po traci. Dođosmo tako od Verana Matića do Jelene Trivan. Uz čitavu plejadu „spavača“, koji su imali itekako kvalitetan san kod „žutih“, sada se na trenutak probude, odrade svoj deo obaveze, i vrate se u slatko carstvo snova. Tako je sada aktivirana pomenuta Trivan. Od Koalicije za Šumadiju, preko kabineta Rasima LJajića, uzdigla se do rukovodstva Demokratske stranke, a onda je dostigla vrhunac i stigla je do „spavača“ Srpske napredne stranke. Izuzetno dobro uhlebljena u Službenom glasniku, to nije bilo dovoljno, pa joj je zapala i funkcija predsednice Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Samo jedan kratak period svog života dotična je provela kao marioneta SNS i sve ono što je uradila ranije, ako je i uradila, palo je u vodu. Šta ćemo, takvi su ljudi. Neko ko se zaklinjao u demokratiju, kome ta reč iz usta nije izlazila, sada se pokriva onim svinjskim ušima koje ćemo da izvozimo u Kinu. LJudi bez mrvice srama.

A, mi ćutimo i prelazimo preko toga. Nije film moj posao, neka se bune oni, šta mene briga. Postali smo takvo društvo. Zato Prvorođeni ide sve dublje i dublje. Sve je veći mulj u koji nas uvlači, može mu se. Mnogi veruju da je film koji je zabranjen da se snimi o tome kako su Srbi loši momci, kako vade organe, a ne Albanci sa Kosova. To je, kažu zasmetalo i onom stvorenju koji veruje da može da bije ženu zato što mu je supruga. Ako smo kao nacija došli do tog nivoa da jedan andertalac utiče na mogućnost snimanja filma, daleko smo dogurali. Još da tome dodamo da i drugi andertalac obilazi škole i drži predavanje o „predcima“, umesto da upiše neku od škola, slika je potpunija.

Pre neki dan smo, takođe, imali priliku da vidimo šta je to za Prvorođenog „demokratska zemlja bez cenzure“. I ovoga puta je u glavnoj ulozi bio „spavač“ koji se, doduše, odavno probudio i uživa u blagodetima naprednjačke vlasti i na javi. Takođe je bio jedan od vedeta Demokratske stranke. Naravno, radi se o pravom gradonačelniku Beograda – Goranu Vesiću. Inspirisan natprirodnom mržnjom prema Draganu Đilasu, svašta nešto je izgovorio o njemu, kako na Pinku, tako i na RTS. Đilas je zatražio mogućnost da odgovori, barem, na RTS-u, pošto je to javni servis i po svim pravilima, pisanim i nepisanim, novinarstva Javni servis bi morao da mu pruži tu priliku. Bivši gradonačelnik, svestan toga da je u pitanju nemoguća misija, ponudio je da barem saopštenje njegovo, kao odgovor, objave, ali – jok. „Spavač“ Vesić ga poziva na TV duel. Biraj, kaže, vreme, mesto i voditelja, pa da ukrstimo argumente, kao da se tu niko drugi ne pita. Nema nikakve veze što je Vesić sat vremena na dve nacionalne televizije sam govorio o Đilasu, ajmo na TV duel. A, na tom duelu, unapred vidimo takvu sliku, Vesić bi vikao, mahao papirima, upadao u reč i naravno – pobedio. I to je današnja Srbija, zemlja demokratije bez cenzure. Ja ću o tebi šta god hoću, sam pred Sarapom, a ti nećeš moći nigde, utata.

Živimo u demokratiji u kojoj je nemoguće čuti drugu stranu, ali apsolutno. U takvom sistemu cenzura nije ni potrebna. Sa „spavačima“, potkupljenih stručnjacima, zakupljenim novinarima i onima koji u takav sistem iskreno veruju, cenzura nije ni potrebna. Svi oni preventivno znaju kako šta da urade, upakuju i serviraju. Čak ni svog ministra ne zarezuju ako dirne tamo gde ne sme. Taj ministar da je čovek, podneo bi ostavku i zahvalio bi im se svima. Ali nema šanse, nema to ni mrvice dostojanstva. Autocenzurisaće se i leći na rudu poput svih onih koji i dalje ćute.

#izVucicemose