Najnesrećniji predsednik

Pritisnut sa svih strana, prelomio je, i zbog tri, četiri procenta, odlučio da se ponovo priloži žrtvenom oltaru i još jednom izbori da nam svima bude bolje.

U međuvremenu je morao da počini još jedno „oceubistvo“ koje je pretilo da postane „sinoubistvo“. Malo je nedostajalo da Tomislav Nikolić zabode lopatu u leđa svojim partijskim drugarima. Nastupio je autoritativno, pustio svoje emisare da izazovu haos u sopstvenim redovima, i da pruži ladnu nadu opoziciji u Srbiji. Ako parafraziramo Kokana Mladenovića, jadna je nama opozicija ako zavisi od sujete Tomislava Nikolića. A, onda se pokunjio, utišao, i u svom oproštajnom gostovanju na RTS-u pokajnički se povukao.

Tomislav Nikolić daleko je od toga da je bio najbolji predsednik, nije bio ni najgori, ali sigurno je najnesrećniji. Svi su ga se odrekli. Da nas je blamirao, jeste. Od diplome u čiju validnost sumnjaju i njegovi partijski drugari, preko Tarabića, žutih ljudi, i fondacije prve dame. U jednom trenutku je delovalo da će se okrenuti i odmetnuti od onih koje je stvorio i koje je instalirao u državni aparat. Setimo se samo su svi oni bili 2012. godine. Naš spasilac koji ne spava i ne ispunjava svoja obećanja bio je još jednom potučen do nogu na izborima za gradonačelnika Beograda. Za Zorana Babića, Bratislava Gašića i ostalu bratiju niko van njihovog dvorišta nije ni čuo. Taj Aleksandar Martinović je na sva usta „pljuvao“ po liku i delu Nikolića i Vučića s proleća 2012. godine u radikalskoj kampanji. I svi oni, redom, odbacili su svog predsednika, koji je ostao sam. Imao je taj naš nesrećni predsednik pravo da se nada prilici da istrči još jednu predsedničku kampanju, ali od njega su svi digli ruke. I da se razumemo, nisu ti ljudi digli ruke od njega samoinicijativno, zna se ko im je naredio da to učine, a sada se kune u svoje poštovanje svog „političkog oca“. Kako li će sada glavna haubica Vučićevog informativnog sistema da resetuje ponašanje prema aktuelnom predsedniku kada je legla ruda na zemlju? Lako, tako se funkcioniše među bratijom.

Imao je, dakle, Šumadinac priliku da se istakne, pokaže i dokaže. Malo je zapretio praznom puškom za koju je unapred znao da nema municije, i pomirio se sa svojom zlosrećnom sudbinom. Ne pamti se u istoriji samo to kako se na vlast dođe, već, kako se sa nje i odlazi. A Toma sa nje odlazi bez ijednog jedinog aplauza. Što je još gore po njega, pomirio se sa sudbinom da ispred njegovog imena u budućnosti neće stajati nijedna titula izuzev prefiksa „bivši“ ili „počasni“.

Svima je bilo jasno da on jednostavno nema petlju. Svi oni koji su se nadali nekom čudu, morali su da računaju na njegov karakter koji je takav kakav jeste i bilo je vidljivo iz aviona, uključujući i onog iz spota, da Toma nema ni tu snagu, ni tu harizmu, da bi izgurao ideju. Neku malu, mizernu štetu je načinio, ali samo to. Nije on rođen za velika dela, iako je ubeđen da je najbolji, najlepši i najuspešniji na svetu. Najviše je bio ponižavan upravo od svojih. Oni su brisali sa njim otirač u svakom trenutku kada im se „nacrtao“, ali da bi im odgovorio mora da poseduje izvesnu dozu hrabrosti, drčnosti, autoriteta. Pokazao je da da ništa od potrebnog ne poseduje, tako da ni ne čudi krilatica koja se pojavila na društvenim mrežama – ili si čovek, ili si Toma.

Mi ne smemo nikako da zaboravimo ko je Toma. Iako se svi oni iz petnih žila trude, mi ne smemo sebi da dozvolimo tu vrstu luksuza i da precrtamo sve ono što su radili devedesetih pod skutima svoj političkog vođe – Vojislava Šešelja. Ovakva štetočinska vlast, koja opstaje do imbecilnosti slepom verovanju vođi i zaštiti sitno-petparačkih interesa te iste bratije, može da se sruši samo urušavanjem iznutra. Predsednik Srbije više neće biti deo te priče.

Od njegovog „političkog sina“, koji je pokazao koliko je beskrupulozan i koji ne zna za političku korektnosti, ne možemo da očekujemo da podnese ostavku i da se posveti kampanji. Možda zbog njega Srbija promeni vreme, pa da dan traje više od 24 sata kako bi stigao da 12 sati radi kao premijer, da sledećih 12 sati slobodnog vremena posveti kampanji, i produžimo dan za još sat, dva da odspava. A, da stvarno spava, konačno smo se uverili i to u tom spotu. Kakvi su mu snovi, i da li u njima ima Tome, to je već drugo pitanje.

Autor je novinar Glasa Podrinja iz Šapca