Napredni zid sprdnje

Ali, ovo ludilo koje nas okružuje nepresušni je izvor inspiracije, prisutno na svakom koraku. Ima je toliko da i novinari i poštari mogu da se narade. Poslednje u nizu inspirativnih situacija je svakako izložba „Necenzurisane laži“ u Progresovoj galeriji u Knez Mihailovoj. Toliko je toga napisano, kazano, prokomentarisano, a o tvitovanju da i ne govorimo, o ovoj temi minulih dana, da je pitanje potrebno li je još nešto navesti. Zajednička karakteristika svega saopštenog na tu temu je – sprdnja. Toliko se svi lepo sprdamo sa time, da smo zaboravili da možda može jednog dana i da boli. Sa ovom izložbom se sprdamo svi, i ko treba, i ko ne treba, a vlast se ponizila do te mere, da su se pojedine bake, glasačice voljenog mandatara, sa osmehom na licu komentarisale sve te tekstove, statuse, karikature.

– Ej, ovog Kesića obožavam, ne propuštam ga – reče jedna starija gospođa svojoj drugarici dok su ruku pod ruku obilazile izdvojene znamenitosti u izboru Informativne službe SNS.

Zamalo da im kažemo da bi trebalo da se ljute na sve te koji kaljaju lik i delo našeg višemesečnog mandatara. Možda će da ukapiraju. Ima na toj izložbi hostesa koje će već naći način da ih opomenu i okrenu ka pravoj strani, onoj sa koje sunce sija. Dobismo mi tako „Zid“, za koji su se organizatori ponadali da će postati srpska varijanta „Zida plača“, a ono u stvari postade „Zid sprdnje“. Verovatno su autori izložbe računali na izvesnu dozu empatije prema najvećoj žrtvi tog medijskog masakra kojem je sve vreme izložen dragi nam mandatar. Međutim, jok. Svi se smeju, da ne kažemo sprdaju. Ko god da je ušao u tu čuvenu galeriju, a pripada tom „ološu“ koji kalja lik i delo voljenog mandatar, odmah je pohitao ka tom zidu gde su okačene Tviter i FB objave, nadajući se da će i sebe naći. To je postala stvar prestiža, biti na „Zidu sprdnje“. Onda sledi i fotografisanje ili „selfisanje“. Verovatno neko zamoli i te hostese da ih ovekoveče sa sve tim „zidom“. Teško da im je do toga, ali ajde de, mora se sa svima biti dobar.

Da ne grešimo dušu, možda se i pusti neka suza nad tužnom sudbinom voljenog nam mandatara. Ima svakakvog sveta. Teško im je možda i razumeti svu tu halabuku, te tvitove, naslove, tog Kesića, Bećkovićku, Dražu kojeg ima na svakom panou i to po nekoliko puta, kojima sada Informativna služba SNS daje prostor u takvoj galeriji i na takvom mestu. Kako inspiracija rađa novu inspiraciju, tako su se odmah javile nove ideje. Njuzovci predlažu otvaranje Izložbe ispunjenih Vučićevih obećanja, sve belo oko nas, nema ničega. Jedan kolega predlaže Izložbu kupljenih diploma i falsifikovanih doktorata, ali za nju je potreban veći prostor – npr. Narodni muzej. A ima i onih nezadovoljnih koji traže drugo izdanje izložbe kako bi se i njihovi radovi pojavili na „Zidu sprdnje“. Prosto su ljuti što ih Informativna služba SNS nije „okačila“. Neki drugi, pak, postavljaju i pitanje autorskih prava. Pitanje je da li Informativna služba SNS ima pravo da umetničko delo gospodina ispod koga se nalaze ovi redovi sme bez pitanja i dozvole da postavlja kao izložbeni eksponat. Ali, neka i ima, humora i satire nikada dosta.

Neki bi se možda uplašili „Zida sprdnje“, ali ljudi su takvi kakvi su. Vole da se diče, da ne spomenemo neku „srpskiju“ reč. Neki vole i da bacaju toalet papir na policiju, a zaboravljaju da taj isti papir može da posluži da se obrišu i sline, a ne samo ono prvo čemu je namenjen. A, upravo ministar policije beše glavni baja na otvaranju izložbe. Cvrkutao je od sreće i ponosa, jer je znao da će mandatar da bude preponosan na njega. Mada, verovatno i on zna da je na toj izložbi mnogo toga istinito. I lažne diplome, i lažna obećanja, i Beograd na vodi, i odgovornost za pad helikoptera, i hiljadugodišnje poplave, i vazduplohovi, i telepromtovanje… Mora da je svaku rečenicu lično pročitao i čekirao, jer to je posao ministra policije, a ne da juri fantome iz Hercegovačke. BTW, seća li se neko još tih fantoma?

Autor je novinar iza Šapca