Foto: Radenko TopalovićTačno je da je poslednjih nekoliko nekoliko nedelja, uglavnom pišemo o Vučiću, što nije neobično s obzirom na činjenicu koliko nas je zajahao i ne ispušta dizgine iz ruku. Neću da se pravdam, ali Srbija je postala Vučić. O čemu da pišemo? On je neprekidno u javnosti.
Sada će, možda, malo da iskulira posle posete Podrinju, ali eto njega brže, bolje, jače na novim destinacijama, na novim dramatičnim obraćanjima javnosti.
Ova zemlja ima premijera i ministre, ali kao da ih nema. Čemu nam služi premijer? Reklamirao je jeftin parizer i paštetu kada je to Vučiću bilo ispod časti, i boravio sa još jednom u plejadi lažno-školovanih ministara, u ovom slučaju ministarki, na nekim Danima porodice dok je u Beogradu bio Prajd.
Ministar poljoprivrede ne zna koliko njegovo ministarstvo na godišnjem nivou uplati poljoprivrednicima premije za mleko i doživi neviđeni blam u direktnom prenosu da ga Vučić isproziva da se sledeći put pripremi kada sa njim siđe među narod.
Možda i najbolji primer koliko ništa nemamo je i situacija iz Ljubovije u kojoj čovek direktno postavi pitanje ministarkama ekologije i energetike, a predsednik kaže da će on da odgovori umesto njih.
Šta će nam onda one ako on odgovara umesto njih? Svi oni su tu, ipak, potrebni da poput Ane Brnabić, o državnom trošku brane njegov lik i delo.
Svaka opština u Srbiji ima predsednika, a grad gradonačelnika. Svako mesto ima i svoju vladu gde postoji osoba koja je zadužena za puteve, plus postoji i Javno preduzeće koje se bavi putevima.
Rade li oni bilo šta, ili zavise od toga kada će Vučić da poseti njihovu sredinu i kada će neko uspeti da priđe predsedniku i da ga zamoli za put.
Zašto svi ti ljudi ne rade svoj posao, nego izgradnja puteva zavisi od dobre volje predsednika države? Odgovor je više nego jednostavan. Naš predsednik tako želi. On je organizovao državu tako da jedina institucija koja radi i koja je vredna pažnje jeste – ON.
Čak čita i Loznica info ne bi li video kakve komentare ljudi pišu o njemu. On nije kolumnista, on je predsednik države i sigurno ima važnije poslove od čitanja komentara.
Vučić je pravi pravcati control freak. Sve mora da ima pod kontrolom.
Od lokalnih puteva do komentara na Loznica info. Zašto? Zato da se ne bi bavio škakljivim temama poput Kosova. Kakvo crno Kosovo, daj ti meni put do kuće. Čak se i on pomirio da je Kosovo goodbye Charlie.
Da nije, drugačije bi se ponašao. U njegovim velikim obećanjima, praćenim ogromnim rečima, nema više Kosova. Nigde se ne pominje.
Ponegde, tu i tamo eto neke vesti, i to je sve. Šta bi sa onim pismom o crvenim linijama? Nema čoveka u Srbiji kojeg nije ta vlast i taj predsednik ocrnio zbog Kosova, a niko za kosovsku nezavisnost nije uradio više od njega. Sve je nestalo, ostalo su samo froncle od te njegove politike – Kosovo je srce Srbije.
Tako je i nastala anegdota da se više u Srbiji ne peva „Dogodine u Prizrenu“, već „Dogodine u Podrinju“. Kako je krenu i to će da preda, ako već nije prodao.
Niko nikada nije veličao sebe za života. On je ovo, on je ono, a niko da kaže da mu je nacionalna politika doživela najveći poraz u istoriji srpstva. Svuda gde je branio Srbe, tamo ih više nema. Evo i Kosovo je dokaz za tu politiku.
Ostrvio se sada na Republiku Srpsku. Dobro zapamtite Srbi – ako neko bude sahranio RS, biće to samo Aleksandar Vučić i niko drugi. Važno je, međutim, da niko nije veći patriota od njega.
Sve će da uradi samo da opstane na vlasti. Od boksa, košarke, palačinki, mekica, rakija, vožnje čamcem, pletenja, sve samo za još jedan dan vlasti. Cilj posete Podrinju je i bio da dokupi ljubav naroda kako bi mogao da nam uvali litijum. S druge strane sve ovo i nije loše, jer se vidi da je u panici i da nema više gde.
Mnogi su mu zamerili da ne ume ni palačinke da napravi. Da se razumemo, nije sramota ne umeti, naročito, nešto u kuhinji. Kako bi neko poput njega uopšte i znao da napravi palačinke? Nisu naš problem palačinke i činjenica da pola smese za njih prospe dok meša, ako ni to da je pomešao ruke sa kojom je šta radi.
Problem je što ljudi kliču – E, vidiš kako vodi računa o narodu, pravi im palačinke.
Naš problem je, dakle on i dok je tako, naravno da ćemo pisati o njemu. Setimo se, na kraju, reči velikog Vojina Dimitrijevića – Kad radikali dođu na vlast, nema više izbora. E, to se nama desilo i dok se ne izborimo za slobodu i demokratiju tako će biti.
#izVucicemose
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
