Njihove pobede su naši porazi

Poligon za zlo, arena puna krvi, milionska zabava za vladajuću kastu – ne klasu.

Udarci ispod pleksusa se više ni ne broje.

Što prljavija borba, to je uspešniji rejting.

Tamo neki geometar ubeđuje sondiranu publiku da „oni drugi traže šansu u mrtvima“.

Neka nabeđena pamet usađuje u glavu publici da je njeno ranozoraško kukurikanja najgledanije u istoriji vasione.

A onda onaj glavni poput malja u glavu ti ne daje ni da pomisliš da bi bio živ da on nije Robin Hud.

Kao tačka na „i“ dođe ona koja je bezgrešna, sem kada pošalje na aerodrom ortaka u farmerkama da dočeka premijera najbratskije države koji imamo.

U međuvremenu, neko nam je, ipak, u ovu nedelju potvrdio da je stvarno najbolji na svetu.

Ovaj drugi, što misli da je najveći, počeo je i da tužaka.

Shvatio je da ne sme da dozvoli da se desi situaciju u kojoj bi ga sud proglasio da je kriv što je rekao da je Đilas lopov.

Zamislite taj blam na njegovom licu – Đilas nije lopov!

Zato je naš blam vidljiv i nedeljom.

Nekada je nedelja bio dan za opuštanje, danas je poslednji dan u sedmici kada vlast pojačava kampanju do te mere da šrafovi vrište iz ležišta.

Nedelja je dan kada kada propagandna mašinerija radi punom parom.

Za nama je, ipak, malo normalnija nedelja.

Niko nije psovao, sem Čede, malecno na Pinku, Đilas nije ni skinut sa ražnja, samo je vatra još više pojačana, pioniri sa Akademije su vredno radili i ove sedmice.

A mi nikada u gorem glibu.

Zašto smo došli tu gde jesmo?

Krivica je obostrana.

Ovi na vlasti ne znaju da vladaju, a mi ostali ne znamo kako da se borimo. Advokati pokušali ponovo, i još jednom ih delegatski sistem sredio.

Koliko još poraza moramo da doživimo da bismo konačno bili spremni da nešto menjamo.

Tražimo, primera radi, da ne može jedan čovek da bude kandidat za gradonačelnika svih gradova u Srbiji, a nikome ne pada na pamet da pokuša da se izbori za većinski izborni sistem, barem na lokalu.

Tada bi ti veliki i silni naprednjaci morali svojim imenom i prezimenom pred birače.

Novinare, očigledno, boli uvo što vlast pokušava da uvede verbalni delikt na široko. Lekari više nemaju snagu da se bore sa poslušnim statističarima i naprednim članstvom.

Šapatom, jer koliko god da su glasni nema ko da ih čuje, bore se još dve-tri jedinke.

I eto nas tu gde smo se nalazimo već godinama – nigde.

Mi ostali se nadamo da će sedam kongresmena da opamete tamo neki daleki svet, da se uzme u pamet i da prizna ono što dobro zna.

Smem da se kladim da ćemo i u ovoj igri da izgubimo.

Već je najavljeno da će da usledi drastičan odgovor Srbije, direktno iz Kongresa.

Zar je neko posumnjao?

Pa tamo sedi najsposobniji ambasador u novijoj istoriji. Šta je njemu da prevesla deset, dvadeset kongresmena?

Ako je Marina Abramović mogla to na sceni, što ne bi Marko Đurić neki sličan performans priredio u Vašingtonu i naneo Prištini još jedan poraz sa nulom.

Srbija odavno nije imala tako sposobnog i moćnog ambasadora kakvog danas ima u Vašingtonu.

Taj kada zaplaudira, ceo Kongres ima da se okrene na našu stranu.

Ne može se na Kongres, međutim, zejtinom i kafom kao na birače, ali ovoj vlasti mašte ne manjka.

Sve, samo da ostane vlast.

Problem je što je svaka njihova pobeda naš novi poraz, sa nulom ili bez nje.

Možda je i svima nama malo oštrica otupela.

Ko zna, možda smo i umorni od toliko poraza na svakom koraku.

O nas se nije učipio samo onaj ko još nije stigao. A stići će ubrzo. Akademija svakodnevno izbacuje nove talente.

Šanse su nam gotovo nikakve.

Kada god pomislimo da je nešto dobro, jok – bude još gore.

Ali, nešto je još tačnije.

Nemamo pravo da kukamo i da prestanemo da se borimo.

Imamo i za koga. Deca koja nisu njihova, uskoro će deliti sudbinu nas.

Zbog njih ne smemo da odustanemo i da pokleknemo.

Koliko god da smo umorni i poniženi moramo da čvrsto stojimo. Moramo da pokažemo svojoj deci da smo vredniji od toga što ih imamo.

Da i po cenu njih nismo spremni da se prodamo za tepsiju, dve bureka.

Čak ni ono čuveno – morao sam zbog dece, ne smemo sebi da dozvolimo. Baš zato, ne smemo. Ko zna, možda nas u jednom trenutku podrže svi oni koji su „morali zbog dece“.

Koliko god to zvučalo nerealno, svakoga dana smo sve bliži. Tako treba da razmišljamo. Pobednički. Nećemo valjda da nam geometar kroji sudbinu. Vredniji smo mi od toga.

#izVucicemose