Organ Martinović

Između nas živih i nas budućih mrtvih, razlika je veoma mala. Živima polako, ali sigurno, uzimaju život, a mrtvima organe bez da pitaju bilo koga.

Autor ovog genijalnog pravnog tumačenja je naprednjačka veličina – Aleksandar Martinović. Ako je i od njega, kao šefa poslaničke grupe koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke, mnogo je. Ni po jada što je takav neko poslanik. Problem je što je on docent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, i takav nama uči decu.

Elem, docent Martinović tim čuvenim rečima brani predlog zakona tako što je sasvim ok da kada sutra umremo, neko može da povadi naše organe i da ih prosledi kome treba, bez da pita bilo koga od naših naslednika. Do sada je bila praksa da svako ko je o tome razmišljao, mogao je da odluči da li da potpiše ili ne potpiše donorsku karticu. Mnogo naših građana je potpisalo donorske kartice, čak je i Srpska pravoslavna crkva aminovala tu kampanju, ali izgleda da je naprednjacima i to malo.

Ovakvim morbidnim tumačenjem, ti docenti i doktori su uništili plemenitu akciju potpisivanja donorskih kartica koja je uzela maha u Srbiji i koja je imala plemenit cilj. Martinović i bratija bez skrupula veruju da mrtvi ne mogu kako oni hoće da na onaj svet ponesu svoje organe, koji više ne pripadaju ovima koji su umrli nego pripadaju njima. Čemu onda potpisivanje donorskih kartica, zašto bi bilo ko dobrovoljno postao donor, kada će to da bude po sili zakona? Uostalom, šta će nama mrtvima organi na onom svetu?

Skinimo za trenutak rukavice. Ko nama vodi zdravstvo? Zar je normalno da u zemlji u kojoj je mučki, sa leđa, likvidiran premijer, ministar bude neko ko je sa tom ekipom ubica i kriminalaca bio na prst u organ. I takvi organi će sutra da odlučuju o našim organima, a možda i da trguju sa njima? Kod nas, inače, sve funkcioniše i potrebno je samo još da rešimo problem organa mrtvih ljudi, i da nastavimo da prestižemo Bugare i Mađare, ili koga već još nismo prestigli.

I ajde sadi ti umri. Uostalom, kako će to da funkcioniše kada umremo. Skupština će da formira neko telo, organ i zapadne nam neki docent ili doktor da odluči šta će biti sa našim organima koji više nisu naši, već njihovi. Da li to znači da oni postaju vlasnici organa svih onih nesrećno izgubljenih života zbog bahate i nekažnjene vožnje bogate dece po srpskim ulicama i putevima? Deluje kao loš horor, ali mislite o tome.

Zašto bi bilo ko, sem naslednika, imao pravo da odluči o tome šta će biti sa organima preminule osobe, ako ona već to nije odlučila za vreme života potpisujući ili ne potpisujući donorsku karticu. Ako mrtvi nisu vlasnici organa posle smrti, a naslednici nemaju pravo da odluče po tom pitanju, zašto onda docenti i doktori ne preuzmu na sebe i ostale prinadležnosti koje ne pripadaju mrtvima, poput – dugova.

Čuveni docent koji je svojevremeno uvredio čitavu jednu divnu životinjsku vrstu rekavši da je ispao magarac, jer je kao radikal svašta-nešto govorio za Prvorođenog, kada još nije verovao da je on taj Prvorođeni, miran po pitanju organa. Koliko god to bilo teško, zamislite da u Srbiji postoji bilo ko ko bi svoj zdravstveni problem rešio sa bilo kojim Martinovićevim organom. Evo, na primer – bubreg. NJegovi bubrezi su u debelom loju od miline života koji vodi na račun te iste boranije budućih mrtvih ljudi koji neće biti vlasnici ničega kada umru, sem dugova. Na svu sreću, ili nesreću, mozak još ne može da se donira nakom drugom čoveku. Koji bi to tek horor bio kada bi nam svima presadili po delić takvih ispranih mozgova. Sondirani i apdejtovani na viši nivo za nastavak reformi i produženje Zlatnog doba. I Kim DŽong Un da mu pozavidi.

Neka se oni ostave naših organa kada nas više ne bude. Iako bi mnogi pomislili da bi sada mogla da usledi rečenica o nekom organu za koji bi docent i doktor mogli da se uhvate, toga neće biti u ovom tekstu. Linija između nas i njih mora da postoji. Naši organi, pre svega onaj najvažniji, nisu isti i nisu nabaždareni na iste moralne vrednosti. Sloboda i osećaj koji ona donosi su nešto što se stiče i za šta se čovek bori, ako treba i ceo život. Inače, neće biti potrebno da nam presađuju tu sivu masu raznih docenata i doktora. Postaćemo zombiji, bez prava na sopstvenu ličnost i prava da budemo vlasnici bilo čega, pa ni svojih organa.