Par godina za nas

Legenda zvuka i reči koje su pogađale suštinu nerazumljivu za vreme i mesto u kojem je stvarao, otišao je u tišini koju je ostavio za sobom.

Zajedno sa njim je u legendu otišla i Ekatarina Velika, ubedljivo najvažniji i najbolji jugoslovenski bend svih vremena, po mojoj skromnoj proceni.

Bend koji je prevazišao granice tadašnje države, prestao je da postoji u trenutku kada je bio u samom zenitu. Pre Milana, 1991. godine, otišao je jedan od najboljih bubnjara i anđeo rok scene – Ivica Vdović Vd, a posle njega 1999. godine je u Londonu umro basista Bojan Pečer. Tačku na tragediju ovog benda stavila je jedinstvena Margita Stefanović Magi 2002. godine. Niko iz prve postave EKV više nije živ.

Centralna tačka, ipak, bio je Milan. Živeo je za muziku i poeziju. „Dečak iz vode“ koji je bolje razumeo „čudan svet oko sebe“ od svih nas.

Tek sam se zamomčio kada sam počeo da otkrivam taj svet. Nešto poput Dostojevskog. Čitali smo ga kada nam nije bilo vreme, a tek ga sada razumemo. Nisam kapirao Milanove poruke, ali sam pevušio EKV. Čudio sam se kako su mu pesme tako lepe, a nisu u rimi.

Kada je krenuo rat na teritoriji bivše Jugoslavije, Milan je odmah stao na stranu koja je protiv razaranja. Nije bio sam, ali je bio u ogromnoj manjini.

Ponekad pomislim da je država bila ta koja je sasekla tu generaciju u korenu. Slomila im je krila kada su počeli da lete baš zbog tog razuma koji su zastupali.

Nisu bili neko ko hrli za lovom i slavom. Danas je sve na prodaju, a Milan se nikada nije prodao niti bi danas to uradio. Mislite da bi se on slikao sa Drekavcem iz Beograda? Nikada. Nije on bio čovek koji bi svoje oči boje meda zatvorio za par dukata.

Već nekoliko nedelja veoma glasno razmišljam o Milanu, njegovom delu i zaostavštini. I danima mi je njegova pesma „Zajedno“ u glavi. U njoj kaže kako smo u prošlim danima osvojili ponos i kako smo u prošlim danima izgubili sve.

Ima li bolje definicije od onoga što nam se dešava danas. Najdraži, dečače rokenrola, posle tebe smo uspeli da osvojimo ponos i nismo iskoristili priliku, svi mi. Omogućili smo da se smene ljudi kada narod to odluči, a onda smo izgubili sve. Što je najgore, postoji ogromna mogućnost da ostanemo sami.

„Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko, ova borba je bila ispod časti, protiv razuma“! Zar nisu ove reči, nastale početkom devedesetih, sušta esencija naše tragedije? I naravno da smo sve izgubili.

U ovim danima i situaciji, često se pitamo šta bi bilo da je Milan danas živ i da svira sa svojom ekipom. Ja bih okrenuo malo priču – šta bi bilo sa svima nama da je Prvorođeni slušao EKV, a ne Baju Malog Knindžu. Zamislite da su dr Nebojša Stefanović, dr Aleksandar Martinović, master Tomislav Nikolić, Vladimir Đukanović…, slušali Milana Mladenovića.

I to ne samo da su ga slušali, već pošto su takvi volumeni, da su ga i kapirali. Kakva bi danas Srbija bila? Verovatno bi imali mnogo više nego „samo par godina za sve nas“. Tada bi Srbija bila „zemlja za nas, za sve naše ljude“. Srbija bi bila „kuća za nas, kuća za svu našu decu“.

Ali ne. Srbija je sedam godina unazad samo zemlja i kuća za članove SNS. Oni mogu da volkaju, da pale kuće i pucaju na ljude u toj kući, da lažu, vređaju. U takvoj kući nema mesta za decu čiji su roditelji protiv ove vlasti. Toj deci je sudbina namenila dom na nekim drugim mestima.

Kako smo dotakli dno, znamo i sami. I ovo definitivno nije kritika samo ove vlasti. Ovo je kritika prethodnih vlasti koja je pravila trule kompromise sa ljudima koji nisu dorasli demokratiji, ovo je kritika za one koji su mogli i morali, a nisu smeli, ili nisu hteli, ili možda nisu mogli.

Milanova poezija nas uči da moramo da budemo slobodni ako želimo da budemo ljudi. Sve dok nisi slobodan da sam biraš za koga da glasaš, koga ćeš dobrovoljno ići da vidiš i da mu aplaudiraš, dok ne budeš slobodan da prijaviš kriminal koji ti se odvija pred očima, dok nisi slobodan da neko čuje tvoj odgovor na uvrede i laži, ti nisi čovek. Ti si podanik i sluga. Nama se upravo to dešava.

Milan je ostavio pečat koji je snažno utisnut u naš gen. On je, ipak, neuništiv. On tinja u nama poput večne vatre, samo što je sada mnogo vode potrošeno da bi bila ugašena. Ne treba očajavati, doživljavamo poraze, ali „u svakom porazu ja sam video deo slobode“.

#izVucicemose