Ponuda koja se ne odbija

Ta „jedna stranka“ je skoro po pravilu ona koja se obećala narodu da ni za živu glavu neće da sarađuje sa tom „nekom drugom“ strankom – SNS. Tako nam se desio Aleksandar Senić. Čovek je bio zamenik šefa poslaničkog kluba Tadićeve stranke u prošlom mandatu, sada je izvisio za poslanika, a glupo je da napusti taj divan svet politike na višem nivou. I ko će drugi da prepozna taj potencijal i kvalitet do SNS, odnosno predsednik Izvršnog odbora Darko Glišić. I dok lupiš dlanom o dlan, na Senićevom stolu pojavi se Glišićeva „ponuda koja se ne odbija“. A ponuda je ni manje, ni više – poverenik SNS za Raču. Malo li je. Ej, zamislite, poverenik SNS za Raču. Pa, taj Senić je sve vreme dok je bio u DS, a kasnije i u SDS, sanjao o tome da jednog dana bude poverenik SNS za Raču. Dobro de, postao je i član Glavnog odbora SNS.

I sada će taj, izvesni gospodin Senić, u trećoj stranci od svog punoletstva, zahvaljujući Glišićevoj „ponudi koja se ne odbija“, uspeti da sprovede sve ono što nije uspeo u prethodne dve stranke, i to u Rači. Jeste da je njegova druga stranka SDS pobedila u Rači, ajde da kažemo i zahvaljujući njemu, ali taj narod nije glasao za SNS u koji je sada prešao. I onda se nameće pitanje – kako će birači, koji su mu dali taj i te odborničke mandate, da gledaju na to da su glasali za nekoga ko nije hteo da se obrije iz protesta zbog Vučićeve loše politike. Mislite da se Senić brine, ma ne, kaže da je narod glasao za njega, a ne za stranku. Sećamo se svi tog naslova u dnevnim novinama: „Neće da se brije, jer vlast laže narod“. Ili je vlast u međuvremenu prestala da laže narod, ili je naš Senić počeo, kao i narod, da veruje u te laži. A da, tu je i ta „ponuda koja se ne odbija“. I, obrija se naš Senić, bez pardona, bez griže savesti, i ode u okrilje tog Darka Glišića i Vučićevog SNS kontingenta.

Pitamo se sada svi mi, da li u toj „ponudi koja se ne odbija“, ima i nečega što nam Senić nije rekao. Neko zaposlenje, neki biznis, neko uhlebljenje za sve te divne ljude iz SDS koji zeznuše birače u Rači, i sada postadoše veći naprednjaci i od Aleksandrovog imenjaka – Vulina. Taj deo „ponude koja se ne odbija“ nikada nećemo saznati. To mu dođe kao Ugovor o Beogradu na vodu, top sikret. Ali, mala je Rača, brzo će izaći na videlo ko je sve zaposlio šogora i jetrvu, snaju i šurnjaju. Da je Senić jedan jedini, prvi i poslednji, ni po jada. Ima ih i biće ih još koliko hoćete u svim opštinama i gradovima gde SNS ne može da se dokopa i tog parčeta vlasti. U pravu su svi oni koji se pitaju šta će nam izbori na lokalu. Zar na Vračaru nisu građani dali poverenje Levici Srbije i na osnovu tog poverenja i jedan mandat? I gde ode sada taj mandat, pravo u ruke stranci Rasima Ljajića koja je samo jedan od vagona u kompoziciji SNS. Baš su se Vračarci, glasajući za Levicu Srbije, nadali da će taj odbornik pod Rasimove skute. Ima takvih primera koliko hoćete. I da se razumemo, ima takvih i u obrnutom smeru, nije da nema, jer vlast je toliko primaljiva da se eto ni Dačiću, ni Jovanoviću, ma nikom živom, ne mili u opoziciju.

Zamislite kako se osećaju stari članovi SNS u Rači, koj su tu od osnivanja, ako ih ima, kako oni gledaju na tu činjenicu da je neko ko je bio protiv njih sada dobio „ponudu koja se ne odbija“ postavši svima njima glavni Baja. Nije se čak ni brijao zbog te politike koju su oni vodili ili je bezgranično branili. Nego da ostavimo mi Senića da uživa u blagodetima „ponude koja se ne odbija“, zaslužio je to. Možda njegovo uživanje izrodi novo Ministartsvo za preletanje i komunalnu policiju. Zašto i komunalnu policiju? Nije zbog komunalnog otpada. Ima i u policiji ljudi koji bi voleli da „prelete“ u komunalce za „ponudu koja se ne odbija“? Običnih policajaca se više niko živ ne plaši, uniforma komunalaca ledi krv u žilama, neke bukvalno dovede i do smrti, plus kamera snima samo kada njih neko napadne. Samo da usledi „ponuda koja se ne odbija“.

Autor je novinar iz Šapca