Pravedno je kazniti Vučića

Našeg predsednika iz ravnoteže izbace i novinari sa najnormalnijim pitanjima, a kamoli pismo kolega političara u kojem se, između ostalog, apeluje na njih da ne uvode sankcije građanima Srbije, već onome ko je najodgovorniji za situaciju koja je nastala pre i posle 24. septembra.

Da se ne lažemo, predsednik Srbije je jedina institucija koja funkcioniše u našoj zemlji i to u popriličnom neskladu sa Ustavom i Zakonima.

Dovoljno je samo da se setimo, a vidimo da je sada to „u trendu“, Tomislava Nikolića i njegovog predsednikovanja. Čovek se držao slova Ustava kao pijan plota.

Da se kojim slučajem Banjska dogodila tokom njegovog mandata, nikome živom ne bi palo na pamet njega da okrivi za ono što se tamo desilo.

Vučić se uživeo u ulogu jednog jedinog vođe srpskog naroda, a onda ne ostaje puno prostora za izbegavanje odgovornosti.

Naravno da je znao šta se dešava bez obzira na činjenicu da Srbija većeg šarlatana nije imala na čelnom mestu šefa bezbednosne službe. Naravno da mu je Milan Radoičić saveznik, saradnik i prijatelj. Vučić, takođe, veoma dobro zna odakle novac za život, uživanje, ali i ratovanje tom istom Radoičiću.

Nije Radoičić proizvod građana Srbije, već Aleksandra Vučića. On ga možda nije stvorio, ali ni to ne bi bilo iznenađenje, ali ga je instalirao i apdejtovao u nekoga ko u njegovo ime i za njegov trošak gospodari životom i onim drugim u severnom delu Kosova.

Zašto bi građani Srbije pali pod teret sankcija za nešto za šta je odgovoran Vučić je više nego logično pitanje. Od Vučića sam stvarno i najiskrenije očekivao da će da poturi svoja leđa i da da kaže – Odgovoran sam ja, mene kaznite, a ne narod. Umesto toga dobili smo kuknjavu i – nisam ja kriv, oni su to sami.

Kada već nije sposoban, to je zatražili opozicija. Kaznite Vučića, a narod ostavite na miru. Niti je narod donosio odluke koje su Radoičićev saldo podigle u nebesa, niti je narod tražio od Radoičića da nabavlja oružje i uniforme, niti je narod taj koji ga je terao da šuruje sa tim istim Albancima sa kojima se onomad sukobio. Sve je to uradak jednog čoveka, čija je politika doživela potpuni krah.

Preostali srpski narod na Kosovu ne sme više da nude slep kod očiju i da pristaje na ucene i pretnje Srpske liste. Nema više Radoičića tamo. Preostali pajtaši nemaju ni „a“ od autoriteta koji može da se primeni u punom kapacitetu.

Dosta su bili taoci Vučićeve politike. Te uđite u kosovske institucije, te izađite, te bojkotujte izbore, a sada molite za iste. To nije normalna politika, već šizofrena, i nijedan narod dužan da se zbog nje žrtvuje.

Vučić nikako da shvati da on samo predstavlja državu, ali nije država. Kada neko kaže, da parafraziram – uvedite sankcije njemu, a ne državi, ne traži da se kazni država, već upravo onaj koji je najodgovorniji. Kune se u svoju borbu i zalaganje za Srbe sa Kosova.

Pun je velikih reći poput onog čuvenog Vučićizma – Predaja nije opcija. I šta se desilo? Na najvažniji segment priče o Kosovu, raspravu u Savetu bezbednosti šalje jadnu i premučenu Anu Brnabić koja ne zna gde je levo ako je upravo on ne navodi putem mobilnog telefona.

Šta ima važnije Vučić da radi ovih dana od toga da ide u NJujork? Postoji nešto mnogo važnije od Kosova i od Srbije, a to je vlast. Partija kojoj formalno nije više predsednik, ali joj je i dalje šef, slično Brnabićki, ne zna korak jedan da napravi bez njegovog usmeravanja, je u ozbiljnom problemu.

Utisak je da predstojeći izbori ni na koji način neće prolongirati priču o Kosovu. Opozicija se sve više ukrupnjava, a on u pomoć doziva pomenutog Tomu. Vučić se suočava sa situacijom s proleća 2012. godine kada je morao Ivici Dačiću da ponudi mesto premijera da bi se dokopao vlasti.

Čini se da će to morati da uradi i posle 17. decembra, da bi opstao na vlasti. To suočavanje sa aktuelnom situacijom mu je važnije od Kosova i zato neće biti na prvoj liniji fronta pred Savetom Bezbednosti UN.

Možda je srećna okolnost po sve nas da od tih sankcija i kaznenih mera neće biti, po svoj prilici, ništa. Mnogo je on bio servilan prema svima njima da bi mu sad uveli neke sankcije.

Ima on još posla da završi, ali imamo i mi, i to onaj koji moramo sami da obavimo. Možda, na kraju, postanemo svesni šanse pred kojom se nalazimo i uradimo ono što je do nas 17. decembra.

Bez sankcija i kaznenih mera. Samo sa čvrstom voljom i olovkom u rukama.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.