Sledi mu najteža borba

Više ga se niko ni ne plaši, sem onih njegovih najposlušnijih podanika, onima kojima ni vlastita porodica i dom nisu sveti.

Takvi bi sa njim i na onaj luster o kojem je svojevremeno Vučić sam govorio. NJegove bajke ne mogu više nikoga da taknu.

Više bi uspeha imao kada bi sklopio ruke, pao na kolena, poput onog očajnika što upravlja Jovinom gimnazijom u Novom Sadu, i da uz onaj njegov dobro osmišljen cvileći glas zamoli građane Srbije da ostane na vlasti. Sažalio bi se, valjda, još neko.

Ovako je samo još jedan u nizu gubitnika koji nikada nije ni trebalo da se nađe tu gde je instaliran voljom nekih moćnika sa strane koji su poverovali da će naprednjaci da urade ono što Boris Tadić i demokrate nisu hteli, ili smeli, potpuno svejedno.

Nije mu potrebno mnogo da bi to uradio. Već je na kolenima. U tu poziciju su ga doveli studenti, ali i srednjoškolci kojih je sve više. A on je udario upravo na njih. Pokvaren u svojoj nemoći, ide korak po korak sve dublje u tminu iz koje nema izlaza.

Dok on samo što studentima nije poklonio stanove, njegovi kerberi tim istim studentima prete batinama i lomljenjem vratova poput prutića. Potvrda dijagnoze o šizofrenoj politici.

Okriviti studente da su politički aktivisti, strani plaćenici, domaći izdajnici, lezilebovićima je pucanje sebi u nogu. Ako je protest na fakultetima politizovan, šta je onda upotreba BIA i policije naspram tih studenata. Toliko je jadan i bedan taj naš predsednik da šalje agente BIA da se kriju po školskim toaletima ne bi li uradili – šta? Da li je taj potez za „ponedeljak“ smislio u nedelju uveče na sastanku sa šefom BIA Vladimirom Orlićem.

Studenti ne ruše državu. Oni drže to malo armature koje je ostalo u temeljima Srbije. Sve što može, Vučić i njemu slični srušili su u ovoj zemlji. Raspadamo se poput te nadstrešnice pod kojom je ostalo 15 ljudi plus još dva povređena. Mladost ove zemlje ima priliku da popravi mnogo toga ako budemo dovoljno pametni i pridružimo im se u borbi.

Potrebni smo im svi. I prosvetari, i advokati, i poljoprivrednici, i rudari, i radnici… Ima i onih koji treba da ostanu i da ćute kao što su ćutali do sada. Ovo ćutanje Novaka Đokovića toliko boli sve, pa i najvernije njegove pratioce. To ćutanje ne može da se komentariše drugačije do očigledne podrške pomahnitaloj politici voljenog predsednika. Tako treba i da ostane. Svaka zverka je ovih dana pokazala svoj trag, pa i on i mnogi poput njega.

Treba zapamtiti svakoga ko je mogao, a nije, naročito posle onakve monstruozne izjave premijera Srbije da ne može cela zemlja da stane zbog toga što je 15 ljudi poginulo. Obaveza svakog slobodnog čoveka danas u Srbiji je da se bori da Vučević više nijedan dan ne ostane premijer. Ta izjava je, međutim, ogledalo ove vlasti. To je ista ekipa ljudi koja se useljavala u državne stanove, kupovala nameštaj, zavese i tepihe za stanove od preko jednog ara dok je NATO bombardovao Srbiju. Njima nisu važni ljudski životi, već bogatstvo kojeg su se dokopali. Ar po ar od devedesetih, do sada su stekli hektare. Od njih očekivati odgovornost je naučna fantastika.

Jedino na šta su oni sada sposobni je da čuvaju sopstvene zadnjice. I to onako kako ih čuvaju Goran Vesić i Tomislav Momirović. Neće ljudi da se žrtvuju za njega. Spasavaju sebe i svoje. Mnogo toga izlazi u javnost i tek će. Nedodirljivi su postali razgolićeni, oguljeni i sada traže spas za sebe, svoje i hektare koje imaju. Pokušavaju da zgrnu još malo dok budu mogli, i to je to.

Kao iskusni političar, Vučić dobro zna da dolazi kraj njegove vladavine, ali se neće tako lako pomiriti sa time. Ima još toga što može da uništi i teško će ga bilo ko sprečiti u tome. Činjenica da ni sa stanovima ne može da potkupi najiskreniji deo Srbije, duboko ga poražava i uznemiruje, i upravo zbog toga borba koja mu predstoji je najveća noćna mora po njega, a to je borba sa samim sobom.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.