Sve fantom do fantoma

Učinilo mu se da je omanuo i učionicu i odeljenje. Samo da nisu kompletni idioti, pomisli profesor, ali je shvatio da je možda bolje što je tako, jer je pred njim bila nemoguća misija koju je dobio lično od NJEGA – direktora Kozarca.

Misija se odnosila na obavezu maturanata da sutradan prisustvuju spontanom skupu podrške jednom đaku koji je skupio hrabrost, presavio tabak i tužio Nedeljnu informativnu novinu Serbsku, zbog navodne laži i nepravde. U odeljenju je odmah primetio tog đaka. Nekako se isticao svojim stavom, inteligencijom, pogledom u daljinu, vizijom. Odmah do njega ugleda jednog mališana koji sa svojim nogicama nikako nije mogao da dodirne parket u učionici. Trudio se, ali nije uspeo. Iskusni profesor odmah ukapirao – on da valja, do sada bi porastao.

– Kada ti broj 24 odredi sudbinu, teško da od tebe čovek može biti. Zavoleće ostrva, neće mu mnogo toga nedostajati. Imaće malo problema sa diplomom, ali to više neće biti važno. Neće, ipak, biti ispunjen do kraja – svojim ubitačnim okom brzo je skenirao ovog đaka, ali i pretrnu od pomisli da bi on jednog dana mogao da postane gradonačelnik.

Još jednog poznatog je primetio u ćošku. Bilo mu je čudno da ga vidi u ovom odeljenju, navikao je da bude sa nekim drugim đacima, u nekom drugom razredu.

– Otkud ti ovde. Zar ti nisi bio u onom drugom odeljenju – upita ga profesor Vujić.

– Jesam, profesore, ali ovo odeljenje je naprednije i lepo su me primili. Drugari iz prethodnog odeljenja su me se davno odrekli. Ovde su me prihvatili i postavili za higijeničara – radosno mu odgovori ovaj đak.

– Sedi. Redar, ko nije na času – upita profesor.

Ko katapultiran ustade hrabri i neustrašivi isti onaj đak koji je tužio Nedeljne informativne novina Serbske. Ovaj ima predispozicije za policiju, njemu neće trebati škola, redar, pandur, ista stvar, pomisli profesor.

– Martinović. On je na administrativnoj sekciji, vežba čitanje. Razmišlja da sa nemačkog pređe na francuski, lakše mu je zbog kotrljajućeg „r“ – raportira redar.

– Misliš Mitrović, pesnik Milorad Mitrović – zabuni se profesor.

– Ne, profesore. Nemamo takvog u odeljenju. Ovo je Aleksandar Martinović, znate ga, ima malo čudne uši. Od pesnika jedino imamo Rističevića, Marijana – odgovori redar.

Sve fantom do fantoma, reče profesor Vujić sebi u bradu i pomisli šta će ovima škola kada će sve u životu postići uz pomoć partijske članske karte.

Zapitao se šta da im predaje, Maks Veber još nije počeo da piše u punom kapacitetu i verovatno o njemu malo zna i ON – direktor Kozarac. E, da su mu sada tu Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, LJubomir Stojanović, Mihailo Petrović Alas, Pavle Popović, Milorad Mitrović, znao bi šta da radi. Ovako, mrka kapa.

Pokušao je, najpre sebi, da objasni kako je besmisleno tužakati po čaršiji i sudovima za nešto što je javno izgovorena reč.

– Dragi moji, ne treba tužakati za sve i svašta. Pravićemo galamu tamo pred sudom. Nije mi jasan direktor Kozarac, koji ne voli javna okupljanja, da je ovaj skup odobrio i naredio – poče profesor.

– Mi moramo da budemo tamo i da mi pružite podršku, profesore. Tako je rekao direktor Kozarac. Ne branimo mi samo mene, tamo, nego i NJEGA, direktora Kozarca. Svaki napad na mene i na nas za cilj ima nacrtanu metu na našem direktoru Kozarcu. Ako sam ja fantom, onda je to i ON, direktor Kozarac – izleti tane iz redarovih usta ka profesoru Vujiću.

Pomisli u tom trenutku naš uvaženi profesor da je omanuo, ne razred, nego čitavu školu, vek. Ali, nije. Sve je tu na mestu, samo su đaci zamenjeni. Koji su ovi fantomi, da ipak nisu kompletni idioti, zapita se i shvati kako bi mu sada prijalo da vidi Alasa sa somom kapitalcem. Zaplakao bi uz stihove Milorada Mitrovića samo da je tu negde, u razredu. Nema ih. Neki drugi su tu.

I zagrcnu se tada. Zapala mu koštica od trešnje u grlu. Ispljune je na vreme i kroz svoje čuveno prozorče ugleda na kaldrmi bosonogog Petrovića Alasa kako sa pesnikom Mitrovićem nosi savsku nemam ka Dardaneliju gde ga čeka ručak. Dobro je da je sve ovo bio san, pomisli na trenutak i vrati osmeh na lice profesor Kosta Vujić.

Autor je novinar iz Šapca