Sveža opoziciona krv i sve možemo

Narodni poslanici opozicionih stranaka krenuli su u konkretne akcije. Jedan deo je nekoliko dana blokirao rad tužilaštva u Novom Sadu, a drugi deo je branio Stari most u Beogradu. Zašto je ovo bilo bitno? Napokon je opozicija stavila sebe u prvi plan, na neki način se i žrtvovala. Nije se krila iza javnih ličnosti, Proglasa, ili nečeg trećeg. Oni su postavili svoja leđa naspram policije i nisu učinili nijedan pogrešan korak, kako u Novom Sadu, tako i u Beogradu.

Potezi koja je vukla vlast su reakcija na taj pritisak i ništa drugo. Čak i da je tačno da je Aleksandar Vučić uradio sve to šta je uradio na osnovu rezultata istraživanja koje je dobio, neko ga je doveo u takvu situaciju. Prvi put od kada je na vlasti, Vučić hapsi svoje političke protivnike, primenjuje silu, a sva je prilika da će je i pojačati. Velika je mobilizacija u Srpskoj naprednoj stranci. Zamislite vi kada oni moraju predsednika opštine sa jednog kraja Beograda da teraju da idu na drugi kraj grada da „tetki odnose lek“, i da se sukobi sa ljudima koji imaju ljudskog dostojanstva da zastanu na 15 minuta i odaju počast žrtvama ubistva u Novom Sadu.

Predsednik Srbije svakim danom ogoljuje sebe kao teško iskompleksiranog radikala željnog pažnje. Svako ko je ijednom prešao prag čuvene zgrade Magistrata u Zemunu zna koliko je on zaslužio epitet zlostavljanog lica. To kako se prema njemu ponašao Vojislav Šešelj, ostaće zabeleženo u analima srpskih radikala. Da nije bilo Tomislava Nikolića, verovatno bi nežna i suptilna duša Aleksandra Vučića odavno završila na deponiji propalih srpskih političara. Ovako, dobio je priliku da sve svoje stečene komplekse leči na nama.

Srećom po sebe, nije sam. Tu je uvek na sve spremna Ana Brnabić, koja i dalje svakodnevno deli lekcije građanima Srbije, istim onima koji plaćaju njen lagodan život u vili na Dedinju. Sa Dedinja je sve traumatičnije nego iz bilo kojeg drugog dela države, jer je svesna šta i koliko može da izgubi. Po svoj prilici, ni taj dan više ne deluje toliko daleko kako nam do skora činilo.

Ono što je, međutim, mala dilema, jeste da li je tužilaštvo privelo ljude po svojoj volji ili po Vučićevoj? Voleo bih da je ovo prvo, ali sam poprilično spreman da u vatru ruku stavim da je sve ovo Vučićevo maslo, jer je njemu malo gorelo pod nogama.

I tako dolazimo do logičnog pitanja zašto je uhapšen Goran Vesić, ali ne i Tomislav Momirović? Ovaj drugi je mnogo duže involviran u priču oko rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu. Odgovor se, verovatno, krije u Vučićevoj proceni da će mu Vesić biti odaniji od Momirovića. Vesić ima samo njega, a Momirović ima njega, ali i moćnu porodicu koju predstavlja.

Svi mi imamo predubeđenje da je nepopularni Toma Mona glup, ali on je pametno nestao iz javnosti. Nema ga nigde, u zemlju je propao. Kao onomad Karadžić i Mladić. Da je uhapšen, bio bi to rat između dve porodice, a Vučiću to ne treba. Da je jadan Toma Mona završio u pritvoru, makar i onom renoviranom, ne bi se snašao bolje od Vesića. Sigurno bi pustio i neku suzu, onu najtežu – mušku, a u zatvorima baš i ne vole nežne duše. Lakše bi se „razvezao“, i zato je Vučić prelomio ovako.

Što se Vesića tiče, taj je namazan svim i svačim. Bez obzira što je disciplinovan vojnik partije, pitanje je koliko je daleko njegova tačka pucanja. Ako je sve ovo Vučićeva farsa, nemamo se čemu nadati, ali ako ostavimo malo nade da je tužilaštvo, ipak, samo stalo iza ovog hapšenja, nije teško zamisliti šta bi sve mogao Vesić da „otpeva“.

Od opozicije očekujem dalju borbu kako bi sve ove dileme isterala na čistac. Dobro je što su se sada uključili i novi ljudi poput Gorana Ješića i Miše Bačulova. Potrebno je malo sveže opozicione krvi. U ovoj zemlji je generator svaka krize vlast, a ne opozicija, i to nikada ne bismo smeli da zaboravimo, kao što ni opozicija ne bi smela da bude netolerantna na kritike. Sada, valjda, svi vidimo da je moguće.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.