Terapija na Pinku

Sramota je da predsednik neke uređene i demokratske evropske zemlje reaguje na izjave nekoga ko je suočen sa doživotnom robijom, kako su režimski mediji i ljudi već presudili Nevolji.

Ali, Srbija nije demokratsko društvo.

U Vučićevoj Srbiji je normalno da se preko noći i bez ikakvog papira poruši čitavo naselje za koje kažu da je bespravno i nelegalno, a nije npr. Kaluđerica, već Savamala.

Normalno je da vođa navijača Partizana bude, najpre, vođa navijača Crvene zvezde, a zatim Rada. Sasvim je prirodno da te iste vođe navijača disciplinuju novinare na inauguraciji Aleksandra Vučića za predsednika Srbije. Nije neverovatno da ti isti ljudi imaju policijske značke i da tuku demonstrante protiv Aleksandra Vučića.

Nije Velja Nevolja bio u Šapcu i po šabačkim restoranima razrađivao taktiku tokom lokalnih izbora u gradu na Savi da bi pobedio Nebojša Zelenović, već da bi se poslednji slobodni grad poklonio Aleksandru Vučiću.

Sve ovo smo svi znali i bez da nam je Krik preneo iskaz osumnjičenih u ovoj aferi.

Dobro je da postoji crno na belo, ali da smo normalna zemlja sa normalnim predsednikom i ministrom policije ne bi smo se mnogo sekirali, jer bismo znali da nije normalno da su svi oni uvezani na bilo kakav način sa nekim poput Velje Nevolje.

Možda se on stvarno nije video sa Nevoljom, možda Vulin nije birao kuću u Ritopeku, mada ne treba sumnjati u ukus za nekretnine aktuelnog ministra policije, možda Čale stvarno nema veze sa Car Go firmom. Sve je to možda, ali čak i nebitno, jer znamo ko nas je tukao, davio, organizovao odbranu predsednika od navijača Partizana i svašta nešto.

Aca Rošavi je drug predsednikovog sina. Ne neki matematičar, naučnik, uspešni momak u nečemu važnom i pametnom. Još i ne navijaju za isti tim, ali su drugari. Nisam ja, već predsednikov sin.

A taj Rošavi je bio drug i Nevolje. Drug mog druga je i moj drug, tako su nas učili. I šta ćemo sada?

Jednu jedinu reč Aleksandar Vučić nije odgovorio Nevolji. Doduše, istini za volju, niko ga nije ni pitao.

Takva pitanja ne postoje u Pinkovom sinopsisu istine koju treba servirati narodu. Ponovio je da nikada nije video niti razgovarao sa Nevoljom i da je spreman da ide na poligraf. E, taj poligraf Pink nikada neće da organizuje.

U stvari dva poligrafa. U crvenom uglu predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a u plavu vođa kriminalnog klana Velja Nevolja. Naravno da se tako nešto nikada neće desiti.

Umesto toga, sve se stavlja u funkciju odbrane neodbranljivog. Sve mora da bude u sklopu njegove ispravnosti, pa čak se i lečenje primenjuje, a da toga nismo ni svesni.

Umesto terapije na nadležnom mestu, predsednika Srbije leče na Pinku. Kada bolje razmislimo, možda je i to i pravo mesto, jer Pink je sve sem televizije. Najbliže je ludnici, svakako.

On je celu naciju držao u neizvesnosti 48 sati ne bi li odgovorio svom kompanjonu, u svakom smislu.

I pojavio se na Pinku, posle 48 sati, a odgovor mafiji je počeo tek posle 40. minuta intervjua. Pre toga je išlo sve kao po loju. Red vakcina, red uspeha u ekonomiji, pa putevi kakvih nema ni u Švajcarskoj. Da se ne naškodi predsednikovom zdravlju.

Taman posla primeniti glavno novinarsko pravilo – „odmah u glavu“. Mora prvo malo da mu se podiđe tipa – najbolji ste, jedini ste, samo vi… E, onda kreće drama. Pink je promenio na desetine voditelja razgovora sa predsednikom, ali nikako da ubode terapiju. Ima dana.

I predsednik Vučić je održao svoje obećanje. Pustio je još grozomornih snimaka uradaka Velje Nevolje i njegove ekipe.

I zna da je sve to grozno i teško, ali eto pušta. Da vidi narod. I sve će pustiti kako bi skrenuo priču i branio sebe.

Samo neće da pusti snimak iz Doljevca sa naplatne rampe kada je poginula Stanika Gligorijević.

Spreman je zbog Nevolje da sam sebi plati zatvor, ali da nam pusti taj snimak neće ni po cenu svoje glave. Aleksandre Vučiću, budi čovek i pusti nam taj snimak. Obračun tvojih pajtosa nas ne zanima. Sve što želimo je da vidimo snimak sa naplatne rampe. Eto, samo to.

#izVucicemose