Ućutati nećemo

Koliko god pričali, apelovali, nadali se, verovali u pravni sistem naše voljene zemlje, proteklih godina se ništa nije desilo po tom pitanju. I kao po nekoj uhodanoj matrici još iz devedesetih godina prošlog veka, dok se ne umeša međunarodni faktor, nema nikakvog napretka.

Mom kolegi, saborcu i pobratimu Marku Vidojkoviću i meni nije dovoljno to što radimo „Dobar, loš, zao“ i pišemo kolumne za Danas. Retko ko je čuo da je Marko „relociran“, ili kako ja to volim narodskim jezikom da kažem – sklonjen iz otadžbine, zato što je neko u tom belom svetu procenio da mu je bezbednost ugrožena i da to mora da se desi. Morao je bivši predsednik Boris Tadić da to saopšti, ne bi li jedan deo javnosti to čuo. Drugi nije, i nikada neće, jer znamo zašto.

A nešto ranije je čuo neko sa strane. U ovom slučaju i Međunarodni PEN centar, što svakako nije mala stvar. Nije PEN tako presekao na osnovu rekla-kazala, već na osnovu činjenice da smo nas dvojica, zajedno, predali nekoliko desetina ozbiljnih pretnji dobijenih na društvenim mrežama nadležnom Tužilaštvu.

Od svih njih, pravni epilog je dobila jedna Markova prijava, i jedna zajednička. Sankcije koje su tom prilikom izrečene je bolje i ne pominjati. To je jedan par cipela. Drugi se odnosi na to da to isto Tužilaštvo nije pokrenulo proces protiv potpredsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Šapića, tada samo prećutnog kandidata za gradonačelnika Beograda, zbog toga što je u nekoliko navrata na televizijama sa nacionalnom frekvencijom pretio da će da nam iščupa srce.

Obrazloženje gospođe iz Tužilaštva je bilo da je Šapić to izrekao u kondicionalu – Ako bi ih sreo na ulici, ja bih im iščupao srce. To je bilo zvanično saopštenje, a u razgovoru sa nama, ta ista gospođa nas je ubeđivala da je Šapić ok lik i da on to nikada ne bi uradio.

Međunarodnom PEN-u je, dakle, bilo potrebno jedno pisanije da shvati koliko ima sati, a našoj državi čak i ubistvo novinara ne predstavlja veliki problem, jer nijedno ubistvo u našoj profesiji i dalje nije pravosnažno okončano. Srećom, nije jedino PEN to shvatio.

Možda ste primetili da sam se nekako, neskromno, uz Marka i ja nametnuo u celu ovu priču. Jednostavno, zajedno smo u tome. Uglavnom su nam pretili kolektivno. Marko je malo više na udaru od mene, ali delimo istu sudbinu. Delili bismo i „relociranu“ sudbinu da sam u prilici da tako nešto uradim. Bez obzira na to, PEN je i mene stavio pod zaštitu iako nisam pisac. I hvala im na tome. Zahvaljujući Nezavisnom udruženju novinara Srbije i Free Press Unlimited organizaciji, dobio sam video-nadzor tamo gde stanujem ne bi li bio malo sigurniji posle javnog objavljivanja adrese na kojoj živim.

Nije ovo, dakle, pojedinačna priča Marka ili mene koji se šlepam uz Marka, već priča o našoj profesiji. Mnoge naše kolege ovo doživljavaju. Neko manje, neko više. Mi smo davno odlučili da na uvrede ne reagujemo, ali kada je reč o pretnjama ubistvom, klanjem, sakaćenjem, e onda nema tolerancije. Šta tek da kažem na to da je neki pijani naprednjak u Boru napao moju majku. Krenuo da je udari, i srećom po nju što je bio pijan, promašio, ali joj je rekao da joj sina treba obesiti. I znate šta se desilo posle toga? Nezvanično sam informisan da je bio u policiji i nikom ništa. Verovatno su mu rekli da manje pije.

Treba samo na trenutak sve ovo zamisliti i pokušati svariti. U našem radu se to ne oseća. Nikada i neće. Za jotu nećemo da popustimo. Sve nam to, poput energetskog pića, daje krila da se ne predajemo. Bitno utiče na naše živote, ali to ne treba da se tiče bilo koga sem države. Ona mora da obezbedi normalan život. To treba da sprovede Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali ono je kod nas Ministarstvo stranačkih poslova, jer je kod nas država, u stvari, stranka, tačnije ON.

I da se razumemo, ON je krivac, niko drugi. Sa njim sve pokušava i sve se završava. Smejao sam se kada sam negde video da nije ON tema, već da moramo da se bavimo životnim stvarima. Ne, dragi prijatelji, on je početak i kraj svega. Nama kada prete, u tim pretnjama jasno stave da nam prete zato što kritikujemo njega, a ne zbog životnih tema. A da ćutimo nećemo.

Naša poruka je jasna i glasi – Ućutati nećemo. Ne da nećemo da ćutimo, već nećemo da ućutimo. Ako ućutimo, znači da nas nema, a kada nas nema, onda postajemo statistika. Mi smo tu, neko relociran, neko ovde. I biće nas sve više, jer strah popušta, a ON je kukavica koji se plaši novinarskih pitanja. NJegov najveći strah je od nas. ON sa Sarapama, Uzelcima, Marićima i ostalima briše pod, a s nama ne sme, ne ume i zato preti, misleći da smo kukavice, kao on. Nismo.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.